2021-11-22T21:35:56+01:00 22. новембра, 2021. 15:46 |

Слика тамо где га води инспирација

Бојице је, попут сваког детета, по први пут у руке узео са неке четири године, док као осмогодишњак улази у „озбиљан пројекат“ цртања стрипова. Као озбиљан, школован сликар прву самосталну изложбу има 2008. године, а прво значајно признање осваја  2010. – Прва награда на „Concorso Biennale Arte e Sport 2009/2010“ у Риму. Свом Великом Градишту одужио се муралом Властимиру Павловићу Царвевцу у који је унео све емоције везане за градић на Дунаву, где је стасао. То је, у три реченице Никола Пршендић, академски сликар. 

Рођен 1979. године у Пожаревцу, знање и васпитање стицао је у породици Мирослава, сликара и ликовног педагога и Милице, лекара градиштанског Дома здравља која стицајем животних околности више није међу породицом да јој узврати прелепе тренутке које је посебно усмеравала ка сину Николи и кћери Бојани.

– Када смо се упознали, најпре сте се распитивали за моје детињство и игре у којима сам уживао, И морам да признам да ме то никада није питао. Лично, најупечатљивија алтивност из детињства је пењање. Имао сам баш озбиљну жељу да се стално пењем негде, а све је кренуло испред зграде у Великом Градишту. Ту је био орах на који смо се пели и силазили без престанка, ми клинци из зграде, а после кренули на гараже, кровове, металне конструкције око новоподигнутик кућа, вели Никола који се убрзо одлучио за карате.  

Први тренер био је Бранислав Бане Дмитровић, Николи врло важан човек, јер је уз овај спорт схватио да је 90% ствари у његовим рукама. Вели да тренира и данас а спорт је кикбокс, типично сликарска активност.

УЛАЗАК У СВЕТ СЛИКАРСТВА

– Са 8 година почињем да цртам неке мале стрипове. То је почело у Задру, где смо сестра Бојана и ја одлазили код бабе и деде на летњи распуст. Цртање стрипова сам видео од извесног Игора Тараша, комшије моје баке и деке,  а како ми је отац сликар, коментарисао је да то изгледа занимљиво. Годинама сам то радио и онда-стао. Пауза пар година и код оца у атељеу, материјали на столу, узмем оловку и нацртам гипсани детаљ неки нос и уста. Иста прича: отац прође, види и каже „добро ово изгледа, `ајд` још један и тако су протицали градиштански дани, сећа се наш саговорник. 

Кроз академију је планирао да протрчи, али је то био добар амбијенту коме је много научио од колега и професора и у Новом Саду на основним студијама и у Риму касније на специјализацији.

  – У Риму сам био асистент у студију Ђованија Албанеза, редовног професора на „Аccademia di belle arti Roma“. Позвао ме је да будем асистент и на академији, не бих ли и сам постао професор, али сам почео са изложбама у којима сам видео више кретаивности, говори Пршендић који је захваљујучи сарадњи са Албанезом упознао сијасет значајних уметника, галериста, колеккционара, међу којима је Achille Bonito Oliva уважани критичар.

– Ту је Romolo Bulla, врхунски штампар литограф. Тог човека озбиљно поштујем. Када се видимо, обрадујемо се као да смо род. Код њега су стампане литографије Đorđa de Kirika, Enca Kukija, Mimo Paladino…

У то време Никола је променио планове и почео да се припрема за одлазак у Америку.

– Остало је да свратим у Србију,  средим папире, испоздрављам се… Но, ето ме већ годинама овде. Нисам отишао. Кренуле су нове опције, нове понуде, још мало по Европи па можда Азија. Планирао сам и Хонг Конг, али ме је ковид успорио, вели саговорник. 

КОМБИЈЕМ ПО ИНСПИРАЦИЈУ

Никола Пршендић живи у Земуну са девојком, припрема изложбе и радо се сећа када је спремио поставку „Forest made in forest“ након чега је излагао је у галерији „Аffiche“ у Милану, која  је имала сјајне реакције критике и публике:

– Позвали су ме на академију „Brera“ да одржим предавање о поставци и самом радо, што је било драгоцено, каже. 

Током разговора сазнајемо да сликао је шуму у самој шуми, спавао у комбију, камповао и све то снимао. 

– То је сликање на терену и то је сјајно! До ковида сам одлазио свуда где ме је вукла инспирација и све снимао. Последња сликарска авантура била је у Подгорици када је настао кратки филм „Запис Кујава“ који се може видети на youtube. Сада сам се орјентисао само на Србију док се не побољшају епидеиолошке мере.

Пршендић тренутно ради на изложби радног наслова  „Рукама до Сомбора“. 

– Мој велики пријатељ историчар уметности, Владимир Мандић – Тони и ја смо веслали кануом узводно од Београда до Сомбора. Доживљај јединствен:  камповања, ветар, принудна излетања, много ситуација по киши, ветру, лепом времену и све снимали. Наравно, остаје и моје кружење комбијем на новим локацијама… Из таквих авантура обећавам најпре себи а потом и ликовној публици сијасет скица, слика и изложби.

Влада Винкић

Фото: Дејан Миловановић