Пар дана након 61. Љубичевских коњичких игара и толико пред заслужени одмор било је право време да се сретнемо са овогодишњим витезом који са своје 34. године носи чак четири рекорда Љубичевског вишебоја. Марко Миленковић, први у историјату успео је да оствари седам победа. За собом има три везане титуле (2016. 2017. и 2018.) које су му у трајно власништво донеле сабљу са исписаним слоганом „Не вади ме без повода, не враћај ме без части“. Чак три титуле најбољег у Вишебоју освојио је са максималних 15 поена. Четврти рекорд тиче се курирског јахања, јер је ову дисциплину остварио за до данас непревазиђене 22 секунде и 69 десетинке.
Шеснаест учешћа у Љубичевском вишебоју и седам витешких звања имају своју историју за коју се у разговору интересујемо.
-Свих седам титула освојио сам на грлу Невал, док је моје прво такмичење било 2009. године на Џенеју 2, када сам надметање у вишебоју завршио као другопласирани иза Бобана Јанићијевића. Следеће године по мени долази до најјачег такмичења када је са 15 поена победио Синиша Стокић, коме је то тада била пета од укупно шест освојених титула. И тада сам био други, али памтим да је поентажа била таква да је већина вишебојаца имала 14, 13, 12, 11 поена а између Синише и мене одлучивале су две стотинке у курирском јахању. Тада сам осетио да у себи, уз упорност и снагу, носим таленат за овај спорт. Након неколико година променљивих резултата 2014. први пут постајем победник и носилац тутуле витеза Љубичевског вишебоја, сећа се Марко који наредних година у седлу пише део историје читавих Љубичевских коњичких игара.
Како је Марко прогутао коњску длаку?
Марко Миленковић је рођен 1990. године у Пожаревцу, одрастао у Бурјану и попут вршњака из краја обожавао фудбал. Посвећеност овом спорту довела га је до „Младог радника“ у коме је тренирао на позицији голмана. Но, убрзо се трајно везује за коње и пожаревачки хиподром који му је био у близини куће.
– Почео сам свакодневно да долазим на хиподром, зајахао, а за шта би појединцима било потребно и до годину дана ја сам савладао за непун месец. Увидео сам да могу постићи доста, постао сам свестан талента који сам носио. Тада сам како коњари кажу „прогутао коњску длаку“ и посветио живот овим племенитим животињама и коњичком спорту, сећа се Марко који је ову своју посвећеност наставио кроз школу јахања, највише уз Радета Миљковића.
-По окончаној школи јахања почела је моја такмичарска каријера, најпре у најмлађим дисциплинама. Убрзо почињем да јашем даљинске трке од 40 и више километара на којима сам већ у старту остваривао запажене резултате, а реткост је била да сам се икада нашао ван пласмана
ОДРАСТАО ГЛЕДАЈУЋИ ВЕШТИНЕ ВИШЕБОЈАЦА
Званични почетак у водама коњичког спорта Марко Миленковић везује за школу јахања након које почиње такмичарску каријеру у Коњичком друштву „Кнез Михаило“. Уз прва тaкмичeња у издржљивoсти кoњa и jaхaча, такозвани ендуранс, почиње да јаше енглеске пунокрвњаке, тркачке галопере. Како се у Марковом животу тада све вртело око коњарства, сматрао је да овај потез остварење циља, што је за једног петнаестогодишњака више од успеха.
– Већ у првој трци показао сам све што сам могао и доказао сам своју смиреност и сталоженост, а таленат ме је гурао све даље. Уз галопске трке посматао сам вишебојце и њихов труд. Одрастао сам гледајући њихове вештине, знање и умеће са грлима и дивио се не само победнику, већ и свима који су се уз подршку тренера Радета Миловановића борили за титулу најбољег, каже Миленковић, који са 19 година постаје вишебојац, а са 24 први пут победник најпознатије дисциплине Љубичевских коњичких игара.
Дуги низ година Марко Миленковић је био ангажован у раду са коњима које је тренирао на пожаревачком хиподрому и неговао у штали Коњичког друштва „Кнез Михаило“. Данас када има своје грло Мега Бум и сопствене радне обавезе, на хиподрому је једном дневно, док о коњу брине Слађан Младеновић, ове године другопласирани вишебојац.
ПОНОВО НА НЕВАЛУ
– У Љубичевском вишебоју претходне две године такмичио сам се управо на Мега Буму са којим сам планирао и овогодишњи наступ. Но, гледајући квалификације уочио сам рад Луке Кресоја, који је јахао на свом Невалу. Грло са којим сам освојио шест титула имао је ситнију повреду, али га је Лука вратио у форму чему сам се дивио. На жалост, Лука и Невал нису успели да прођу даље, а неки осећај ме је повукао да скупим храброст и питам га да у полуфиналу наступим на његовом грлу. Чекао сам читав дан на позитиван одговор након кога смо били пресрећни и породица Кресоје и ја. Са друге стране, морао сам да променим комлетан стил јахања, а нисам смео да форсирам Невала. Имао сам четири дана и само један квалитетан тренинг са Невалом што је био апсолутни шок осталим вишебојцима. Па, ја сам га јахао деценију, шта би било лоше? Кад` крене такмичење ту више нема размишљања. Иде се максимално, а ја ту идем срцем. Психички и физички најтеже, јер ви тада, у тој стотинки секунде имате прилику, па тек следеће године. Наравно, ако дођете до финала. Изгурали смо први дан сјајно, иза Ненада Анђелића који је био вансеријски добар, а Невал и ја такви били у недељу, каже Марко Миленковић.
Све остало смо сви видели у надметању вишебојаца, када је још једном исписана историја.
-Ја се само сећам да сам дао изјаву за телевизију, сви су ме буквално опколили да честитају а након добијања сабље, плашта, пехара и спуштања заставе осетио сам да ми баш није добро и морао да се склоним. Зато се извињавам навијачима који су желели да се фотографишу и медијима којима из оправданих разлога нисам могао да дам изјаву, објашњава овогодишњи витез.
„Невал нам је члан породице“
– Грло Невал је пре мене јахало седам – осам вишебојаца, али нико није остварио победу. Ја сам 2014. године имао три солуције за наступ у вишебоју, али дан пред почетак остајем без коња и озбиљно сам размишљао да ли да се такмичим. Игром случаја чуо сам се са Сашом Кресојем и испричао у каквој сам позицији. Саша је тада радио у обезбеђењу „Мадоне“ и рекао ми да дођем увече до њега. Када ми је рекао: „Марко, Невал нам је члан породице“, знао сам да имам грло за такмичење. Тада долази до наше сарадње, међусобног поштовања, али и моје прве титуле у Љубичевском вишебоју.
Највећу подршку Марко има у мајци Весни и девојци Тамари која је била готово на сваком тренингу, а ту су и деда Радомир, ујак Златан, Тамарина породица.
– Код куће су уз мене у тренуцима када сам био нервозан, јер сваки вишебојац трпи много тога. Ја сам имао неколико великих притисака: мали број тренинга са Невалом, да коњ издржи, да буде све у реду, да сачувам три везане титуле и останем у трци за седму. То се све скупи. Хвала Богу, све је прошло како треба, искрен је наш саговорник.
-На крају морам да истакнем једно име: Александар Миленковић. Директор Друштва коме ни најмање није лако. Током године, а посебно у дане Љубичевских игара растрзан је на хиљаду страна, тензије су високе, свакоме нешто треба, много тога мора да заврши. Свака му част на издржљивости, упорности и разумевању за сваког вишебојца, џокеја, деце, сарадника…Зато му упућујем велику захвалност као и Коњичком друштву „Кнез Михаило“ у чијем смо сви окриљу, закључује Марко Миленковић.
Влада Винкић
Фото: Владан Милић