Марија Божић, Пожаревљанка, ванредни је професор офталмологије на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Један је од најцитиранијих офталмолога који се бави глаукомом и катарактом у Србији, један од оснивача Удружења глаукоматолога Србије, члан Српског лекарског друштва, Удружења офталмолога Србије, Еропског удружења глаукоматолога, Светског удружења глаукоматолога, Руско-азијског удружења глаукоматолога, Америчке академије за офталмологију…
Аутор је више од 300 радова из области офталмологије, од којих је преко 60 објављено у најпрестижнијим светским офталмолошким часописима.
Написала је књигу „Видно поље код глаукома“, први уџбеник из области анализе и тумачења налаза компјутеризованог видног поља код глаукома на српском језику, која ускоро излази из штампе.
Марија је рођена у мају 1971. године у пожаревачком породилишту, као млађа ћерка Радмиле и Милана Миловића.
У Пожаревцу је завршила Основну школу „Доситеј Обрадовић“, нижу Музичку школу, одсек клавир и Гимназију, природни смер.
Медицински факултет у Београду уписала 1989. године, завршила за пет и по година, 1994. године, са просеком оцена преко 9, магистрирала на Катедри за офталмологију Медицинског факултета у Београду 2002. године, докторирала на истој Катедри 2012. године.
Од 1996. године запослена је прво као лекар на специјализацији из офталмологије на Клиници за очне болести „Др Ђорђе Нешић“, затим као лекар специјалиста офталмолог и као начелник одељења за глауком.
ДЕТИЊСТВО ИСПУЊЕНО РАДОШЋУ
-Моја старија сестра Сашка и ја смо биле нераздвојне, али силом прилика, због мене, јер сам је упорно као сателит пратила и нервирала због тога. Претпостављам да је то опште место у одрастању деце која су сличних година. Моја сестра је сада водећи неуролог у Србији и региону, увек је била паметнија од мене, радила и знала све оно што је мени било недостижно.
Њихово одрастање је било бајковито, уз љубав маме, чувене професорке историје у пожаревачкој гимназији, Радмиле Миловић и тате, председника Окружно – привредног суда у Пожаревцу, судије Вишег привредног суда у Београду и једног од најбољих судија у Југославији и Србији свих времена, Милана Миловића.
-Одрасла сам у дворишту бабе Душанке и деде Симе, по мајци, у Југ Богдановој улици. Баба и Деда су нас научили свему и волели нас безрезервно. Као мала стално сам скупљала и довлачила у двориште све могуће кучиће и мачиће из краја и сањала о томе да постанем ветеринар кад порастем. У последње време схватам да је касно да сада упишем Ветеринарски факултет, али се надам да ћу наћи времена да упишем ванредно школу за ветеринарске техничаре и да ћу кад добијем и ту диплому моћи да се прикључим некој Ветеринарској амбуланти и да радим са њима, каже Марија.
Најлепше дане проводила је о на Градском брду, у дворишту које је некада припадало њеном прадеди, а у коме су кућу изградили њени тетка и теча.
-Мој прадеда Љубомир Пауновић, некада је био власник целог Градског брда. Тетка Гордана је као и све тетке била најбоља особа на свету, духовита, неозбиљна, лепа и стрпљива, а теча је био шмекер, интелектуалац, некадашњи директор Електромораве, Момчило Вучинић. Са тетком сам уживала у љубави према животињама, а теча је, поред оца, био човек који је стално био са књигом у руци и мир који је он имао ми је увек пред очима, као циљ. Тата Милан је био човек широких интересовања, нема књиге коју није прочитао, земље коју није обишао, представе коју није одгледао, писао је песме и стручне књиге, као млад бавио се глумом…
МЕДИЦИНА КАО ИЗБОР
Са очеве стране сви су завршили Правни факултет – деда, отац и само неким чудом Маријина сестра и она нису отишле тим путем, него на медицину, што се касније испоставило као добра одлука.
-Све смо постигле својим радом и учењем, а то нема цену. Још увек чувамо књиге деде Александра Миловића са правног факултета. Њега нисам познавала, знам само да је био паметан човек, али несрећан, јер је умро млад и оставио за собом четворо мале деце. Велико поштовање имам за његову жену Лепосаву Миловић, рођену Београђанку, моју бабу по оцу, коју нисам запамтила, али која је цео живот посветила свом мужу и својој деци, која је остала сама са њима и успела да их изведе на пут, сво четворо је завршило факултете и сви су формирали породице.
Марија се у школи бавила глумом, али се, како каже, због начина на који је прошла кроз основну, па и средњу школу, никада се не би вратила у то време.
-Моја генерација ме није волела у школи, што је вероватно и разлог за амнезију коју имам везано за имена мојих школских другова и другарица. Да парафразирам Рожеа Вадима, у мојој глави стално ради паук на клизаљкама који брише и брише догађаје, имена и успомене и то је вероватно начин да неке ствари преживим.
На медицину је отишла јер су сви добри ђаци ишли на тај факултет. Хтела јена ветерину, али ветерину, фармацију и стоматологију су у то време уписивали они који нису „успели да добаце“ до медицине, односно да положе пријемни испит, који је увек, и који је и сада претежак.
-Офталмологија ме је привукла јер сам одувек волела минијатурне ствари и сада ето, већ скоро 30 година, бавим се органом који је тежак 70 грама и има 2.5 цм у пречнику. Моје основно поље деловања су глауком код одраслих и деце и катаракта. „Наследила“ сам место највећег глаукоматолога у старој Југославији и Србији, човека који је био врхунски интелектуалац и страх и трепет у сваком смислу, професора Добросава Цветковића.
Офталмологија којом се она бави је микрохирургија, ту нема непрецизности, нити сме да се деси грешка.
-Конци којима ја шијем око су тањи од људске длаке, операције које ја радим се раде испод микроскопа и захтевају апсолутни психички и физички мир и концентрацију. Недељно кроз моју амбуланту прође и по 100 људи са проблемом глаукома и катаракте, а урадим око 10 операција недељно и исто толико ласерских интервенција.
Једна је од ретких офталмолога у Србији који знају да ураде најкомпликованије операције глаукома – уградњу Ахмедове цевчице код тешких облика глаукома, еџ-прес и Xен цевчице. Једини јеглаукоматолог који лечи и оперише глауком код беба и деце.
НАЈМЛАЂИ СПЕЦИЈАЛИСТА ОФТАЛМОЛОГИЈЕ
Увек је било тешко добити специјализацију из офталмологије, али је Марија у том путу имала срећу, знање и стрпљење и врло брзо се издвојила од осталих специјализаната и била примљена за клиничког специјализанта, а затим за лекара на одељењу глаукома.
-Специјалистички испит сам положила са одличном оценом, у својој 29 години, чиме сам постала најмлађи специјалиста офталмологије икада у историји српске офталмологије. После 20 година проведених на Клиници за очне болести УКЦС, престижном месту и најбољној очној клиници у Србији, па и региону, ја сам 2017. године постављена за начелника одељења за глауком Клинике за очне болести Универзитетског клиничког центра Србије.
Била је прва жена начелник операционе сале у историји Клинике за очне болести, и ту функцију је успешно обављала 6 година.
– Да постанем оваква каква сам, могу слободно рећи, одговорни су Радмила Миловић, особа код које се увек знало шта су праве вредности и колико треба да се ради да се постигне нешто, али и професор Цветковић, директор Клинике за очне болести УКЦС и др Снежана Тошовић, офталмолог, његова десна рука.
Захвална је за скоро војнички режим рада и живота на који је навикла од малих ногу и са којим је дочекана и на Клиници за очне болести.
-Понављам да наши родитељи нису лекари, али да баш зато још већу тежину има стопостотно прихватање које сам имала од професора Цветковића и др Тошовић, јер они су у мени препознали материјал за наследника, невезано за моје порекло и презиме. Наш отац је мојој сестри и мени оставио књиге и памет, а не отворена врата код својих колега. Убеђена сам да је то прави пут за свако дете.
Усавршавала сам се у Лондону, као и на очним клиникама у Бечу, Копенхагену, Чикагу, Москви, Фиренци, Мадриду, Прагу…
-Велики део мог рада је и обука специјализаната и млађих специјалиста из области дијагностике и хирургије глаукома и катаракте и држање предавања и курсева из области офталмологије.
Један од Маријиних циљева је да млађе колеге са клинике и из других центара у земљи и региону обучи да знају да препознају и лече глауком на најсавременији могући начин.
КУЋНИ И СВЕТСКИ УСПЕСИ
Маријин дан почиње у 5.45, када се буди и „намирује“ кућне љубимце. скоро свако јутро пре посла одлази до маме која живи на Врачару и носи јој потребне намирнице, а на Клиници је око 7 сати, на визити оперисаних пацијената, а затим на јутарњем састанку у 7.45. Затим следе амбуланта, ласери или операциона сала, где проведе време до 14 сати.
– Са студентима радим два пута недељно, док траје школска година, а са специјализантима свакодневно. Три пута недељно имам тренинге са личним фитнес тренером, а два пута недељно часове руског. Касно поподне сам код куће, где могу да се „посветим“ шерпама и лонцима или писању радова и читању. Пре неколико година задала сам себи задатак да прочитам једну књигу недељно, што обично и премашим, тако да годишње читам око 60 књига. Водим евиденцију прочитаних наслова јер ми се више пута десило да почнем да читам књигу коју сам већ прочитала.
Поред свега што је једва стало у овај текст Марија верује да је њен највећи успех у животу то што се удала и родила два детета.
Влада Винкић