Разговор са Николом Угриновићем уприличили смо непосредно по проби монодраме „Безимени“ коју је имао у вежбаоници на Факултету савремених уметности у Београду. Наш саговорник је на овој институцији асистент на предметима глума и сценски говор док је рад чије смо окончање стрпљиво чекали заправо практичан део његове докторске дисетације. Никола, односно Угрин како га колеге зову, месецима припрема свој уметничко-научни рад чији ће први део поменуте мондраме пред стручном комисијом и публиком на сцени Културног центра Чукарица. Потом га очекује писана одбрана по којој ће стећи докторско знање. За сада је Угриновић на Факултету стекао диплому мастер аудиовизуелни уметник – глумац док нам о пројекту каже:
-Тема докторске тезе је проблем антихероја и његово транспоновање у сценски израз на примеру драматизованог романа „Записи из подземља“ Фјодора Михајловича Достојевског. Кроз мондраму „Безимени“ градим лик негативца који у животу уништава све што уради без воље да нешто промени. Изабрао са га јер се у критици третира као изразити антијунак. У сржи покушавам да нађем заједнички именитељ свих сценских антијунака, како и на који начин их треба играти. Наиме, као интерпретатор оваквих ликова глумац мора да остане на основи чињенице какав је лик у питању, без изазвања сажаљења публикума али са са мером приказати његове лоше и добре стране. Речју, одредити меру да антијунак остане антијунак. Како годинама у себи носим слику ове драмске проблематике, одлучио сам да самостално драматизујем и постанем комплетан аутор монодраме. Наравно, имам сјајног ментора а то је професорка Вида Огњеновић тако да је ту њена драгоцена помоћ у одређеним фазама рада.
Да ли је строг према себи Никола одговара:
-Јесам веома. Како самостално радим све: од драматизације до режије, доста је тешко када не постоје нечије очи које то прате са стране. Наравно, надам се да ће пројекат добити позитивне оцене а представа заживети како на сценама тако и фестивалима.
Угрин
Никола је рођен 28.маја 1994.године у Петровцу на Млави. Одрастао је у градићу на Млави уз старију сестру Александру у породици оца Петра и мајке Татјане.
-У живом сећању остају трагови детињства чији сам најлепши део проводио око зграде у којој сам живео. Често сам се да другарима играо и у оближњем дворишту основне школе коју сам похађао, а како је Петровац релативно мали нама је сваки простор одговарао. Имамо диван парк, ту је и кеј Млаве по коме смо се јурили а лети у овој реци купали. Било је много деце а једно од места погодно за наше окупљање је и порта цркве Светог Вазнесења, прича Никола коме су другари према презимену наденули надимак Угрин.
Чињеници да ових месеци припрема сопствени докторат, са поносом додаје да је сестра Александра на Архитектонском факултету у Београду пре пар месеци одбранила свој докторски рад.
„ЗНАЛИ СМО ДА ЋЕШ БИТИ ГЛУМАЦ!“
Никола је рођен, одрастао и школовао се у Петровцу на Млави где је често и данас, а један детаљ вратио га је у доба почетака.
-Поводом 190 година постојања школе „Бата Булић“, дошао сам да помогнем ђацима око драмског дела приредбе. Пратећи како радим са децом једна од учитељица каже: „Твој учитељ Милан и ја увиђали смо како си често на одмору замишљен и у неком свом свету а када смо те гледали на приредбама и скечевима-тачно смо знали да ћеш бити глумац, уз осмех прича Никола који је тада био члан бројних секција као и ђачког парламента.
Посебну склоност ка сцени увиђао је и сам, а како је Петровац имао и данас има јаку драмску сцену волео је да одгледа огледа не само дечије већ и представе вечерње сцене. Са десет година прошао је аудицију за школу глуме при Културно просветном центру и први ментор бива му професионална глумица Драгана Мркић која га и уводи у свет позоришта.
-Тада почињем да глумим најпре у дечијим представама и тако одрастам на сцени наредну деценију све до уписа на факултет. Прва улога коју сам имао у петровачком позоришту је Принц у комаду „Лепотица и звер“ а моја страст ка уметности пратила је узлазну линију којом са ишао од дечије преко омладинске до вечерње сцене, сећа се наш саговорник.
Не запостављајући редовне ђачке обавезе као средњошколац редован је у такмичарским активностима те нa литeрaрнoм кoнкурсу „Крв живoт знaчи“ 2012. у конкуренцији 490 радова пристиглих из свих делова Србије крaтка прича му доноси 3. место. Наредне године на Регионалној смори рецитатора интерпретацијом песме „Moждa спaвa“ Угриновић бива други чиме учвршћује основ за глумачки пут који је пред њим и опредељење да упише Академију лепих уметности.
Студије глуме започиње 2013. године у класи професора Божидара Ђуровића и доцента Хаџи Ненада Маричића, глумца Народног позоришта.
-Сви предмети који се изучавају одишу маштом и креативношћу, оплемењују а ми као студенти радили смо и на психофизичком развоју сопствене личности. Уз историју светске и националне драме и позоришта, историје филма, бесконачно смо радили на сценској игри, техници гласа, сценском говору, самој глуми… Пратио нас је озбиљан дневни ритам а практичан део испита био је јаван како пред професорима тако и пред публиком, говори Никола Угриновић који дипломира представом „Бити и не бити“ и потом наставља и завршава мастер студије.
Живот на сцени, сцена у животу
-На трећој години студија играли смо Стерију. Како је драмска поставка била таква да смо сви имали по више улога, ја сам уз Стерију играо и лик Мите из „Лаже и паралаже“. У брзини промене костима иза сцене, спуштајући лактове ненамерно сам ударио друга са класе Николу Тодоровића толико снажно да сам му поломио зуб. Када је изашао на сцену у једном тренутку сам само видео како му је испао зуб на сцену а он улогу изгурао окрњене вилице. То се дешава, уз осмех прича Никола и додаје:
-Такође, у Чортановцима на отвореној вечерњој сцени колегини је у једном тренутку слетела огромна буба на раме. На срећу она то није приметила а ми се тајно кикотали смешном и непревдиђеном детаљу. Но, како смо знали да је она велики паничар – ко зна шта би се десило да је видела онолику бубу на себи. Вероватно би представа стала. Ето то је живот на сцени али и сцена у животу нас глумаца.
Као постипломац Угриновић добија први професионални ангажман у дечијој представи Театра „MoniCart“ који води глумица Моника Ромић а ту су и ангажовања у неколицини других продукција. Чињеница је да Никола остаје везан за Факултет савремених уметности где постаје асистент на предметима глума код професора Хаџи Ненада Маричића и сценски говор код професорке Биљане Ђуровић.
-Како сам на Факултету везан за педагогију, паралелно радим са децом у Драмском студију „Бис“ у Београду али сам везан и за Дечију сцену петровачког позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“. Но, остало је лично упориште на сцени, то ми је база. Играм често док и сам рад на монодрами „Безимени“ потврђује моју глумачку активност.
Никола је глуму упознао кроз позориште али има искустава и са камером. Играо је у мини серији редитеља Пеђе Милојевића „Стaрa шкoлa”, телевизијском ситкому „Колегинице“ који је режирао Марко Глушић као и у игрaнo-дoкумeнтaрно серијалу „Срце злочина“ Ивице Видaнoвића. Овде је реч о серији различитих прича заснованих на истинитим дешавањима где је у епизоди „Диплoмирaни убицa” тумачио главни лик Драгана Ј., док је код истог редитеља имао и улогу сликара Пекија у филму „Џем од кавијара“.
– Глума је глума било на сцени или пред камером. Глумац мора да мисли, јер глума је мисао и од ње све почиње. Мора се доћи до одгонетања начина на који сам лик мисли и то пренети публикуму. Рад пред камером је посебна грана нашег заната по мени лакша него непосредно пред пуном салом гледалаца.
На питање да ли себе у будућности види искључиво на сцени и пред камером или као педагога, каже:
-Дефинитивно су ме живот и професори определили да останем на катедри за глуму али све зависи од много фактора. То јесте моја жеља али не примарна. Волео бих да у годинама које долазе имам непосредан глумачки континуитет. Можда је моја привилегија у томе да су ме Академија и рад у педагогији донекле сачували од неких пројеката који нису квалитетни и не пружају посебну глумачку инспирацију. Самим тим ако будем снимао у будућности и глумио на сцени, то ће бити искључиво изазовна и квалитетна дела. Но, тренутно највећи смисао налазим у раду са Дечијом сценом петровачког позоришта са мањим паузама сарађујем од 2018. године. Тако су настале представе „Вештица на суду“ и „Пепељуга“ које још живе на сцени, на децу остављају посебан утисак, инспирацију и позоришну културу и у крајњем случају освајају награде.
Угриновић пуну деценију живи у Београду али је редовно у родном Петровцу где се често среће да друштвом из детињства и ентузијастима који свој таленат исказују на овдашњој позоришној сцени.
-Петровчани имају поштовање према мом раду и ангажовању, сви се знамо из варошког миљеа и драго ми је што сам прихваћен можда и више него у средњошколским данима, закљујучује Никола Угриновић.
Влада Винкић
Фотосе за објаву из личне архиве уступио Никола Угриновић