Протест „ПОкрени се“ организован је и ове недеље, 23. фебруара, у Пожаревцу. Скуп је отпочео у 15,30 часова, доласком маратонаца који су до Пожаревца, трасом дугом 12 километара, трчали из Костолца. За све њих Пожаревљани су припремили освежење, погачу и слаткише.
У централној градској улици постављен је штанд на коме су се продавале пиштаљке, а најављено је да ће прикупљена средства бити уплаћена у хуманитарне сврхе.
Након петнаестоминутне тишине којом је одата пошта страдалим у паду надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, уследила је протестна шетња која је овога пута траја знатно дуже, а у којој је учествовало око хиљаду грађана.
Овога пута колона се кретала улицама Табачка чаршија, Ђуре Ђаковића, Косте Абрашевића, Кнез Милошев венац и Моше Пијаде.
БОРБА ЗА ЗЕМЉУ БЕЗ ПОДЕЛА
У име матураната окупљенима се обратила ученица Пожаревачке гимназије Миљана Милошевић која је у свом обраћању подвукла да су се грађани сувише дуго делили по мишљењима и неистинама које су сервиране.
-Сувише дуго су нас учили да је подела природно стање, да се истина мери интересима, а правда моћи. Али ми знамо боље. Ми знамо да, у борби за праведну земљу, подели није место. Kада кажемо да је ово борба свих нас, глас као да не допире довољно далеко. Чини се као да наш народ, који је преживео велике кризе, лако заборави да има ту моћ да одлучује. Појединац заборави да он, као један, може невероватно да допринесе грађењу праведнијег друштва, а проблем настаје када то заправо не заборави један, већ десетине хиљада. И док наши студенти пешаче стотине километара из недеље у недељу, не би ли показали заједништво и одлучност, надлежни органи игноришу, а народ уместо да се пробуди, спава, рекла је поред осталог Милошевић.
ЈЕДИНСТВО ДОНОСИ СЛОБОДУ
– Верујем да су мислили да ће нас хладноћа отерати са улица, да ће нас ветар одувати, киша спрати, али неће. Неће, зато што је почела борба за слободу, речи су којима је започео своје обраћање учесницима протеста наставник Основне школе „Доситеј Обрадовић“ Владан Гојковић.
-Ја сам ђак СФРЈ, и тада су нас учили да се морамо борити против разноразних спољних и унутрашњих непријатеља, а уствари борба за слободу није само то. Борба за слободу је првенствено могућност да слободно размишљамо и говоримо. То је оно што ми већ дуго у Србији немамо. Било је свих ових година уназад најлакше сакрити се иза оне чувене мантре „Ћути, може и горе“. Било је најлакше прићи некој већини, сакрити се у мишју рупу и чекати да дође неко боље време за путеве, запошљавања, личне интересе, али џаба све то, ако не смемо рећи оно што мислимо. Годинама гледамо како нас деле на монархисте и републиканце, четнике и партизане, „гробаре“ и „цигане“, јер тако све боље функционише за власт. Тако завађени не верујемо више свом комшији, рођаку, пријатељу, већ гледамо оне који су зајахали на медије и не силазе, јер им се тако може, казао је Гојковић.
Текст: М. П.
Фото: В. Милић