Маријa Јевтић Орозовић: Мајка, педагог, сликар, бајкер

Оријентир за сусрет са саговорницом био је мурал „Девојка са лептиром“ у пожаревачкој улици Лоле Рибара. Не случајно. Са једне стране потписник ових редова није лутао а са друге уметничко дело краси управо кућу Марије Јевтић Орозовић код које смо се упутили.

-Мурал је знак сарадње са Мајом Живковић из Инђије и Тањом Глигоријевић из Панчева. Скупа смо насликали „Девојку“ која поздравља пролазнике и ево – дочекала је и вас, каже Маја уводећи нас у свој дом.

Марија је ликовни педагог, сликар, бајкер а ми још сазнајемо да је мајка Павла, Димитрија и Василија, да воли биоскоп, да са супругом Немањом двојицу старијих синова лети води на „Виминацијум фест“ јер сви обожавају позориште, да воли рок музику и концерте, да јој је хоби хороскоп и да је ваш новинар морао да открије ког месеца је рођен…

BMW R 25/2 из 1952. године

Марија је рођена у Пожаревцу у породици Зоре и Радованчета Јевтића који су у граду под Чачалицом  познати као власници фризерског салона „Феникс“. Током 1987. добила је брата Александра који након завршене Музичке академије у Крагујевцу предаје у пожаревачкој Музичкој школи „Стеван Мокрањац“.

-Љубав према уметности код брата и мене подједнако су подстицали и отац и мајка. Отац је колекционар старих ствари и антиквитета и љубитељ олдтајмера те смо заједно развили страст ка старим моторциклима. Са њим сам се први пут возила на мотору BMW R 25/2 из 1952. године који данас припада мени, каже Марија.  

 

ПЕТИЦА ЗА ПОРТРЕТ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

-Одрасла сам у Београдској улици а распусте проводила код бабе и деде у селу Гај у Банату и увек сам била окружена децом. Љубав према природи и животињама потиче од тада а мотиви природе чести су у мојим делима. Деда и баба су ми причали да сам се увек играла учитељице а другари су ми били ђаци. Та жеља ми се остварила и данас сам наставница ликовне културе, вели наша саговорница која је у то време похађала школу „Вељко Дугошевић“.

– Сећам се и велике петице од учитеља Божидара Милетића за портрет Десанке Максимовић у четвртом разреду. Ликовно ми постаје омиљено захваљујући наставници Гордани Миладиновић која је била и разредна а слободно могу да кажем како се интезивно бавим сликарством од петог разреда. Волела сам српски језик и књижевност а љубав према читању се одржала до данас. Истим путем од Београдске улице наставила сам до гимназије „Јован Шербановић“ коју сам завршила као „Пожаревачку гимназију“. Не треба истицати омиљени предмет: била сам веома поносна што је професор Драган Симић редовно излагао моје радове у холу, казује Марија која је била редовна на ликовној секцији професора и познатог графичара Мирослава Арсића.

Следећи таленат и жељу коју је носила у срцу, за упис на факултет припремала ју је пожаревачка сликарка Весна Јаношевић.

-Примљена сам на смер за наставника ликовне културе на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. Студентски дани протекли су у раду и дружењу са колегама и та пријатељства су се одржала до данас. Посебно са Мајом Живковић из Инђије које се наставило и током студија на Високој школи ликовних и примењених уметности као и Факултету савремених уметности у Београду на коме смо стекле нове пријатеље и звање Мастер ликовни уметник. Из дружења са Мајом као и Тањом Глигоријевић из Панчева а захваљујући историчарки уметности Јулији Башић и удружењу „Арт Дистрикт“ 2017. и 2018. године настала су два мурала у Пожаревцу. Један вас је дочекао на кући а други под називом „Врућина је у граду“ красио је градски базен до реконструкције када је уклоњен.

Ситна дебата око крупне девојке

-Када смо Маја, Тања и ја радиле мурал „Врућина је у граду“ на базену,  једном броју  Пожаревљана није се допао један детаљ. Реч је о девојци која иде на базен а оно што им је западало за око је сама фигура девојке која је била крупне грађе. Очекујући да то буде витка особа појединци су гласно коментарислали а ми прекидале сликање и улазиле у ситне дебате. Оправдано смо браниле зашто смо одабрале баш крупну девојку. Сећам се да је било занимљивих коментара, неки су променили мишљење, али је битно да смо остале при својој идеји. 

 

НАЈВИШЕ ЈЕ РАДУЈУ БИВШИ ЂАЦИ

Као ликовни педагог Марија Јевтић Орозовић предаје у пожаревачким основним школама „Вук Караџић“ и „Десанка Максимовић“,„Професор Брана Пауновић“ у Рашанцу и Каменову као и „Вук Караџић“ у Мајиловцу.

-Посебно волим дружење са наставницима и помоћним радницима јер су то специфична радна окружења људи различитих интересовања и знања. У њима налазим уметничку и животну инспирацију. Значајан подстрек имам од колегинице Душице Уђиловић док се са Снежаном Маринковић поносим ђацима из „Десанке“ који стварају предивне мурале.Највише ме радују бивши ђаци када се јаве на улици и попричамо. Изазов ми је да се сетим имена и у којој школи сам им предавала. Понекад чујем да ме бивши ђак дозива надимком Арабеска који сам добила од „седмака“ из „Десанке“.

Као ликовни стваралац Марија тежи хармонији, али воли супротне и интезивне боје, контраст и асиметрију.

-Тако и у животу тежим хармонији и породици а опет волим узбуђење које налазим ван куће. Прву слику изложила сам 1996. Било је то уље на платну „Ађео чувар“. Наредних година јавности представљам „Виолину“, „Хиландар“, „Мртву природу са старом пеглом“. Мислим да ме памте по овим сликама јер сам се трудила да буду реалистичне и прикажем текстуру материјала чему ме је научио сликар Љубиша Мотић. На мојим сликама мотиви су портрети, природа, жена, мртва природа, манастири. Технику уље на платну тренутно сам заменила акрилним бојама због због најмлађег сина Василија који је још беба. Дешавало се да направим дугу паузу, али најискреније: стало ми је да по мало да сликам, по мало излажем, трајем у свету ликовних стваралаца мог града. Волим да стварам лети у дворишту. Да се експонирам. Тако седнем крај мурала да ме виде пролазници и радим уз обавезну рок музику. И ето директне везе са моторима. Убуђење: изложити слику, возити мотор, испричала нам је Маја која је на BMW први пут села уз оца Радованчета као дете.

 – За мотор сам положила 2005.године. Пре него што сам постала мајка у једном дану сам возила од Инђије до Мајиловца. Сећам се мото скупова у Смедереву, Белој Цркви, Ковину, Великом Градишту, Петровцу на Млави, Свилајнцу, Смедеревској Паланци и Великој Плани. Уз другарицу Ирену Вавић почела сам да се дружим са бајкерима из клуба „Firetown“. Када је син Димитрије напунио 12 година поново сам се вратила на мотор. Највише волим да се провозам до Виминацијума, Дубравице, Љубичева, Тулбе, плаже Топољар…

Марија велику подршку има од породице: супруга Немање, родитеља, свекрве Јадранке, девера Уроша и брата Александра.

-Љубав према деци је највећа. Синови Павле и Димитрије су велики док је Василије беба те супруг и ја највећи део времена посвећујемо њима. Након породиљског одсуства враћам на посао. Узбуђена сам, имам трему, али ужелела сам се ђака и рада на часу. Следи нова организација за нове обавезе. Наравно, за сликарство и моторе остаје време које ћу делити са својом децом. Димитрије ће ићи са мамом на колоније јер и он воли да слика а када Василије поодрасте ето и њега на мотору крај мене. Све обавезе биће обједињене мотом „Carpe diem“ (Уграби дан) док водиља остаје у изреци „Младост лудост, старост мудрост“ које сам се сетила топле зиме 2023.године док сам се са Димитријем мотором возила до Заове, закључује Марија Јевтић Орозовић.

Влада Винкић