Горан Стевић: Пред пензијом а као да почиње

Од детињства су га окруживали ливаде, воћњаци, виногради, једно брдо и две реке: Млава и Могила. Како каже то је Рај у коме се одувек рајски и осећао.

-Тај Рај не испуштам ни данас. Носим га у себи и оживљавам у контакту са својим ђацима. Током образовања импресионирале су ме Леонардове речи да се најбоље учи из природе а не из књиге док ме је живот лично уверио у ту чињеницу непревазиђеног генија, вели свестрани Горан Стевић наглашавајући да је поменути Рај био и остао његов родни Маљуревац.

Уважаван као ликовни педагог, сликар, песник, спортиста и још по нешто, заинтересовао нас је талентом и ентузијазмом који га и данас носе на својим крилима. Отварајући корице сопствене књиге живота са првим страницама нас води у године одрастања: учење и домаћи задаци били су споредни а кућни послови приоритет. Школу је похађао у Брадарцу а свакодневни пут дуг 4 километара пун догодовштина. Цртање му као ученику млађих разреда није ишло или учитељица није приметила таленат тако да је у трећем разреду имао тројку из ликовног. Горанову умешност први су спазили мештани кадa je у седмом разреду угарком нацртао свог прадеду погрбљеног и ослоњеног на штап. Селу препознатљив лик настао је на старом бресту коме је отпала кора те је био бео и погодан за цртање.

– Ускоро су се у школи појавили панои са мојим радовима и како није било репродукција за биологију цртао сам Дарвина а убрзо илустрације и за друге предмете. Тада сам још био далеко од уметничког стваралашта а у мој живот умешали су се спортови којима нисам одолео: рвање, трчање, пливање, шах, стони тенис, одбојка, кошарка, рукомет… Највише фудбал. Играо сам за школску репрезентацију, омладинску екипу Фудбалског клуба „Вихор“ а са 18 заиграо за први тим, сећа се Стевић.

-Као ученик Економске школе у Пожаревцу почео сам вредно да учим и био најбољи у одељењу. Из тог доба радо се сећам професора уметности Слободана Поповића Шоа и професора биологије Милана Јелчића. Био сам ослобођен дипломског јер сам имао све петице а план је био да упишем биологију да на Вишој пегадошкој у Београду. Игром случаја Катедра за биологију налазила се уз Катедру за ликовно где су врата била отворена а студенти радили на штафелајима. Слике које сам видео биле су баш „јаке“ те сам пожелео само једно: да научим тако да сликам. Биологија је отпала а ја студије завршио као ликовњак у најкраћем року и нисам пао ни један испит,  прича наш саговорник и додаје:

-Посебну почаст добио сам на другој години када ме је професор теорије форме и обликовања Милун позвао да са њим у једном хотелу урадим мозаик. Уз двојицу студената које сам ја одабрао дело смо окончали за десетак дана и за рад били поштено плаћени.

Стишка равница и сеоска улица

Горан Стевић је рођен 1961.године у Маљуревцу одрастајући са старијим братом у породици која се као и већина у селу бавила пољопривредом.

               -Живело се тежачки уз родитеље који су од школе имали четири разреда. Ујак је био занатлија и показивао склоност ка цртању. Ипак нико се у фамилији није бавио уметношћу која ме је касније „повукла“. Бабу и деду не памтим, али сам одрастао са прадедом и прабабом. Било је то истински природно окружење. Амбијент који може само село да пружи: непрестана игра од јутра до мрака, али и радне обавезе које тражи једно сеоско домаћинство. Није било електронских уређаја, али је природе било у изобиљу: на располагању смо имали стишку равницу и сеоску улицу са десетак дечака мојих и братовљевих година, сећа се Стевић.

 СЈАЈНИ ЂАЦИ НАСТАВНИКА СТЕВИЋА

Поставши наставник ликовног образовања доспео је до Петровца на Млави предајући ђацима у Рановцу и Буровцу. Његови ученици у више наврата бивају међу најбољима у тадашњој Југославији. Успеси се нижу и на ликовној смотри „ДЕЛИС“ а малишани из жаргонски речено „забачене сеоске средине“ излажу у Галерија РТС у Београду поводом 600 година од Косовског боја. На завршној изложби на нивоу СФРЈ и наших школа у дијаспори радови чак осам ученика наставника Горана Стевића!

-Било је то време када сам се након наставе дружио са сликарима и спортистима, викедном долазио у Маљуревац играјући за „Вихор“ и – стварао! Постао сам члан УЛИС „Милена Павловић Барили“ почео да излажем, учествовао на колонијама и читаву деценију био заменик председника Удружења. Последњих 20 година нисам изостао ни са једне колективне изложбе, вели Стевић кога је посао ликовног педагога у међувремену одвео у Мало Црниће (Смољинац, Топоница, Божевац) а потом у Пожаревац где и данас предаје у основној школи „Вук Караџић“.

Све те године његови ђаци уз стечено знање нижу успехе и бивају награђивани на најзначајнијим ликовним конкурсима од општинског до државног нивоа.

На пријемни кришом и – бициклом

-Када је о мом школовању реч, након средње отац је био против наставка. Зато сам на пријемни испит у Вишу пегадошку ишао тајно. Зором сам кришом узимао бицикл и возио 12 километара до Пожаревца а потом првим аутобусом у Београд. И тако четири дана. Током пријемног сазнао сам да су се многи припремали код познатих уметника а добар број дошао из средњих уметничких и дизајнерских школа. Ја нисам имао ни сат припрема. У теорији сам био добар, али сам се бојао практичног дела јер од основне школе нисам нацртао ништа. Проласку се нисам надао, али су ме резултати демантовали: био сам примљен а моје име било је у првом делу листе, казује Горан.

ОСМИСЛИО ЛИК ХАЈДУКА МОМИРА ИЗ ЛУЧИЦЕ

Када је о сликарству реч, радни простор Горана Стевића је разноврстан и зависи од времена и годишњег доба: кућни атеље, тераса, поткровље, зелене површине… А од техника?

– Доминирају уље, акрил, суви пастел, акварел, скулптуре и повремено мозаик. Kaда је о тематици реч то су портрети, пејсажи, историјске композиције, иконе…До данас неколико хиљада радова. Портрети су настајали најчешће током летњег распуста, радио сам и неколико мурала а посебну част имао сам илуструјући књигу поезије познате песникиње Ане Дудаш. Осмислио сам и отелотворио лик хајдука Момира из Лучице који је са Милошем Обреновићем ослободио Пожаревац, прича Горан који је активан и као поета:

-Учествовао сам на манифестацијама удружења „Стиг“ Мало Црниће и „Мајдан“ у Костолцу а стихове често говорио на отварању изложби и ликовних колонија. Све сам објединио кроз збирку песама која чека штампање.

Уз педагошки и уметнички рад Стевић није запоставио спортске активности. Након фудбалске каријере дуге четврт века својевремено се на теренима пожаревачког „Гем“-а посветио тенису. Одушевљен белим спортом на Факултету за спорт и физичку културу у Нишу полаже испите и десетком брани рад на тему „Психолошка припрема тенисера“. Постаје оперативни тениски тренер.

– Играо сам локалне турнире, али су ме честе повреде са великог усмериле на – стони тенис. Шансу сам искористио формирањем Регионалне стонотениске лиге Браничевског округа бранећи боје неколико клубова. Било је значајних клупских и појединачаних успеха и до данас сам учествовао на преко стотину турнира широм земље уз сусрете са прволигашима и суперлигашима. Ту су медаље и пехари са појединачних и дубл полуфинала и финала а тренутно сам резервни играч суперлигаша „Рудара“ из Костолца, прича Горан Стевић наглашавајући успехе на Републичким спортским играма радника у образовању.  

„ЛавАрт“ у зачетку

Када је ликовна уметност у питању Стевић је био ангажован у низу међународних и европских пројеката а учешћа на колонијама давно не броји. Као ни признања.

-Драго ми је да сам био покретач многих дечијих ликовних радионица и то су ми најзначајнија признања. Тако се будуће генерације уводе у свет уметности. У каријери сам уз сијасет групних имао један број самосталних изложби а у драгом сећању ми је заједничко излагање у Београду са мајстором фотографије Божидар Витасом и професорима Ћетковићем и Велимировићем. Уз УЛИС „М.П.Барили“ Пожаревац члан сам костолачког удружења „Спектар“ а сарађивао сам и са удружењима „Ђура Јакшић“, „Кевро“,  „Мир-Мар“. Поносам сам на учешче у бројним ТВ емисијама представљајући културно и уметничко стваралаштво Пожаревца и браничевског округа, испричао нам је Горан Стевић који је уз све поменуто оснивач Удружења сликара, песника и музичара „ЛавАрт“ чије су активности у зачетку.

Поврх свега за кућне потребе обрађује башту и гаји воће на органским основама а у малим количинама прави домаће вино.

-Сликарство ме је научило да између свих активности постоји комплементарна веза. Речју: једна допуњује другу. Умор на послу савладам у башти где се одрађујући нешто одморим. Физички преморен од тениса пар сати сликам, слушам музику и као нов сам. Када ме седење умири одем на спорт и активирам се. Контакт са природом битан је као и контакт са људима једино што човек може и да вас повреди а биљка не. Трешњу засадите једном а она вам читав живот даје плодове, каже  Горан Стевић и закључује:

-Близу сам пензији а осећам се као да почињем да радим. Можда је мој посао најлепши на свету!