Дан на великоградиштанској обали Дунава себи својственим начином улепшао нам је и топлим речима оплеменио Драгош Павић. Дугогодишњи професор овдашње средње школе, једно време директор културног центра Велико Градиште, песник, члан Удружења књижевника Србије.Са поносом наводи наслове дела која је као аутор подарио читалачкој публици: „Каскаде“, „Небеска звона“, „Кликтаји душе“, „Дубоки корени“, „Суза старог кестена“, „Живот иза огледала“, „Поклоних јој котарицу снова“, антологију „Дођи ми сунце на дланове“ и роман „Липарски галоврани“. Како и име од кума даривано вели: драг човек лепих манира, још лепших мисли и идеја обасјао нас је зрацима искрености сопствене душе и сећањима која досежу у рано детињство.
– Једва да сам напунио шест година када ме је отац описменио. Беше то у зимско време када су биле паузе од зидања јер се отац бавио овим занатом који је пак научио од свог оца. Сећам се да је на нашу њиву ишао онолико колико је морао: да узоре, посеје, обради и са мајком ожање оно што је хранило нашу породицу. Када сам и сам мало стасао, одлазио сам да му помажем у вађењу пањева којим смо се грејали у хладним данима. Занимљиво да отац ни дана није ишао у школу, али је научио читање на старословенском језику. Бог га је даривао за црквено појање, био је члан хора као сјајан баритон и сви смо наследили слух и глас од њега. И мајка је певала, али у хору са женама. Таленат ка музици посебно је био изражен код брата кога су послали да учи виолину у Нишу док сам ја на прелима читао народну јуначку поезију, вели Драгош наглашавајући спој талента, музике и поетике у једној скромној сеоској породици.
Након завршеног четвртог разреда до осмог је свакодневно из Катрге пешачио до Мрчајеваца и натраг што је укупно 14 километара. Сећа се мокрих и босих ногу, подераних панталона и кавгаџијског друштва које му није било наклоњено. Ипак, трудио се, учио, радио и био врло добар ђак. Средњу школу „Драгослав Ђорђевић Гоша“ завршио је у Смедеревској Палаци. Далеко од родног краја.
– На конкурс за који су се тражили ученици пријавила ме је мајка. Било ми је 15 година, породица сиромашна а ја се прихватио лакирерског заната због плате и смештаја. Наиме, новац је побољшавао храну јер је лакирерима потребна због самих услова. Праксу сам имао у „Гоши“ док су је остали обављали у школи. Како је мајка имала визију, након 3 године школовања нашла је конкурс и предложила да упишем историју и географију на Вишој педагошкој школи у Крагујевцу. Ја сам ипак уписао смер српскохрватски језик и југословенка књижевност, објашњава Павић који је у Смедеревској Паланци упознао лепу гимназијалку Радмилу и са њом убрзо склопио брак.
– Имајући у виду да су мене и супругу издржавали родитељи, токoм првe гoдинe Вишe педагошке запослио сам се као учитељ у селу Равна Гора подно Ивањице. Забит наочиглед, али то беше поезија шуме, лепоте, зеленила…питома деца Божији анђелчићи. Са колегом Станишом Величковићем предавао сам у четвороразредној школи. Зарадио сам нешто новца, наставио и завршио Вишу пегадошку школу а 1966. године супруга рађа кћер Ивану која нам је пар деценија касније подарила унуке Тијану и Љубицу, казује Драгош Павић.
Животни пут Радмилу, Драгоша и Ивану потом води у село Ранилуг на Косову где је наш саговорник предавао у осмогодишњој школи. Наког школске године одлази у војску Птуј и Загреб. У међувремену супруга конкурише за ново радно место.
-Током 1968. године добијамо посао у селу Кисиљево где постајем наставник српскохватског језика. Уз рад уписујем Филолошки факултет а по дипломирању добијам посао у средњој школи у Великом Градишту. Другачије поднебље и нарав, менталитет. Но, брзо се прилагођавам јер ја сам са Западне Мораве која ми је у крви тако да ми није било тешко да живим и будем на обали Дунава.
Корени овог песника
Драгош Павић рођен је 1941. године у селу Катрга код Чачка и стасавао у породици оца Милосава зидара и мајке Загорке домаћице. Тугу за прворођена два детета која су на кратко угледала и напустила овај свет Павићима надомештава рођење Владана, Милијане и Драгоша.
Павић радо цитира рецензента свог романа Игора Мишуровића који о Катргама вели:
-Тамо су корени овог песника одакле су животни корени почели да се шире, умножавају и воде до гробова предака и сопствених родитеља.
СТВАРАЛАЧКА НИТ ДРАГОША ПАВИЋА
Разговор са уваженим саговорником настављамо у његовој кући. Великоградиштанска Светосавска улица. Посебним стваралачким духом плени радна соба којом доминира богата библиотека украшена бројним захвалницама, повељама, наградама, личним и породичним фотографијама, успоменама са бројних књижевних скупова. Посебно му је драго признање Општине Велико Градиште. У жељи да сазнамо нешто више о стваралачкој нити Драгоша Павића, домаћин је предложио да то не буде његов монолог у коме би се можда излили таласи субјективности. Сматрајући да су то боље урадили ренцензенти и поштоваоци књижевног стваралашта, прочитао нам је:
– Плодност стваралачког опуса је импозантна од 2012. када је почео интензивно да се бави поезијом преко збирке „Каскаде” коју оцени Ратомир Рале Дамјановић, књижевник и рецитатор, речима да је она велики инспиративни дијалог са књижевним јунацима и песницима, са лектиром и литературом, прошлошћу и садашњошћу, са поезијом, детињством и драгим ликовима који кроз ове стихове промичу као сенке. Поезија професора књижевности и српског језика, овога пута изниклој у творачкој меланхолији, чини управо песниково „вјерују” кроз његов бунт. Година 2013. изнедри збирку „Небеска звона” која је по речима књижевника и рецензента Милисава Миленковића неуништива духовност уткана у човека, утиснута у његову душу и само биће. Ова збирка одликује песника Драгоша Павића свим оним одликама који га подижу на ниво узвишеног, како поезији и доликује. Наступили су „Кликтаји душе”да озраче озарење у злехудом времену и резигнацију пред творцем али и пред античким привлачностима која својом магијом пулсира кроз ову збирку, децидиран је Мића Миловановић, књижевник из песниковог родног Чачка. То је збирка ненастањених простора људске духовности пуних животно-поетског искуства. У 2013. години роди се и антологија песника завичајних у којој нађоше место стихови оних којима је сунце дошло на дланове, па је збирка-антологија подарила и подржала дрхтавост рађања стихова суграђана у општини Велико Градиште на плавом Дунаву. Зато и доби име „Дођи ми сунце на дланове”. Пламена реч песника је магично оруђе које доприноси благотворном савладавању мрачних нагона, рекоше на Конференцији песника Европе, 1967. године. 
„Дубоки корени” су изазов да пригодни говор, наизглед херметичан, повери своје интиме поетици јер, и када машта не би радила ствари које ће разуму заувек остати загонетне, она би прилично мало вредела, истакоше Гете и рецензент ове збирке Миливоје Трнавац. Расте духовни пут овог песника у метафорама које интелектуално зру, које су суштина и смисао постојања. То је основно поетско начело збирке „Суза старог кестена” (2017), коју украси својим искуством магистар књижевности Љубимка Блажевић. Она се позва и на песниково „вјерују” да је његова везаност за свет стваралаца утицала на професионалну путању али и на песничко формирање. Тамо далеко, где се живот сакрио иза огледала, у збирци „Живот из огледала” (2019), Милисав Миленковић рецензент ове збирке исказа узвитланост мисаоности песника Павића, коју је обогатио, раширио и разудио у нове пределе. У њој је песник послао небу пољубац што је населио Николу Теслу међу звезде. „Поклоних јој котарицу снова”, љубавно уздарје читаоцима која је у предстражи љубави окићена треперавим страстима Рабиндраната Тагоре у поеми Соломонова песма над песмама. Стихове „Пијем вино своје и млеко своје, ево гласа драгога мога” треба читати удвоје, да се мушки и женски глас и слух надмећу у доживљавању значења стихова у њој.
Павићев роман „Липарски галоврани“ кога је 2024.године издавачки потписала Народна библиотека „Вук Караџић“ у Великом Градишту је аутобиографско дело исказано у трећем лицу. Књига коју вреди прочитати јер међу корицама крије много детаља, животне мудрости, дешавања, лепих и мање лепих тренутака. О њој нам аутор кратко каже:
-То је мој живот испреплетен детаљима који су пратили моје најближе и мене.
Искрен је да по издатом роману „Липарски галоврани“ мање времена посвећује песничком стваралаштву, али је тренутно заокупљен читањем литературе писане на старословенском језику. Неизоставно сваког дана најмање сат времена је на улицама Великог Градишта у коме је уз књиженост знан и као упорни шетач. Постоје ли речи, стихови или мото који га води кроз живот Павић каже:
– У животу је било мудрих детаља који су ме водили, давали снагу. Они су били импулс, замајац, снага и тај точак који се окретао и мене водио циљевима. Делом одговор садрже стихови: „Када дође време да сводиш рачуне, тада тек хоће да пуцају струне. Траже одговор на питање: Ко си – неко или ништа?“
