Пожаревљанин Слободан Степић је публици познат као позоришни глумац, али и носилац улога у једном броју филмова и телевизијских емисија.
Студирао је код професора Предрага Ејдуса, а као набољи студент, од принцезе Јелисавете Карађорђевић добија Видовданску награду и статуету Сатира. Уз редовне активности, залаже се за рад са младима, а тренутно обавља функцију председника Управог одбора Центра за културу Пожаревац.
Неизбежно питање на почетки: Kада је почело Ваше интересовање за глуму и како је дошло до тога да се професионално определите за овај позив?
-Све почиње у петом разреду када сам одигро скеч у коме брат и сестра пред полазак у школу траже братовљеву капу не примећујући да је она на његовој глави. Тада ја налазим капу и бацим је од среће. Капа одлети иза ормара, нико не може да је нађе, а у одељењу-салва смеха! Прве кораке на позорници направио сам у Центру за културу уз наставницу српског језика и врхунског педагога, данас почившу Милену Кнежевић, која је водила драмску секцију. Љубав ка глуми у мени није утихнула, и ево: бавим се и данас сценом професионално као дипломирани глумац.
Чињеница је да сте још током студија били веома ангажовани: кратки филмови, позоришне представе, но било је и признања…
-Глуму сам уписао на Академији уметности у Београду са тридесеттри године, а један од разлога због чега ме је Ејдус примио на класу је да ће имати некога да на вежбама игра старе људе. Мислим да сам био најстарији бруцош на овим просторима. Добијао сам тешке задатке, а један је улога Пичама, маторог гангстера у “Просјачкој опери”, за коју сам на Стеријином позорју добио сјајне критике. Као студент био сам тражен од колега због година, што се је било добро јер сам тиме стицао драгоцено знање. То је напорно искуство јер су се снимања одвијала у ноћним сатима, а од јутра обавезе на факултету. Ипак, неописив је осећај када сте привилеговани да добијете Видовданску награду чију диплому потписују декан Мирјана Карановић и професор Предраг Ејдус што доказује да сте били на правом путу.
Током прошлогодишњег „ФЕСТ“-а приказан је филм „Унутра“ у коме сте наступали. То није једино остварење коме сте пружили своју глумачку подршку?
-Уз филм ” Унутра” Мирка Абрлића и Јелене Марковић награђеном на „ФЕСТ“-у од Удружења филмских критичара, били су ту и “Психо терапија” Данка Стојића на „СОФЕСТ“-у, улоге у филмовима “The God” и “Марко Краљевић” Филипа Милошевића, “Рез” Девона Јокића, “Возач” Предрага Рафаиловића, у серији „Плашко Страшковић“ на РТС-у, водио сам „ДНК“ на „Пинку“, аутор сам антрополошког филма “Мислио сам да знам све” који је учествовао на фестивалима у Београду и Љубљани где се нашао међу 10 светских антрополошких филмова 2013. године.
Слободан Степић није заборавио свој град. Чињеница је да сте основали Бобину школу глуме посвећену најмлађима.
– Сваки човек жели да утисне свој печат у средини у којој је рођен. У Србији позоришни живот је сведен на неколико градова. Пожаревац има фантастичне услове да буде међу њима, али мора да крене од најмлађих. Прича се да глумци немају где да раде; наравно да је тако када овај посао ради ко стигне, а најмање дипломирани глумци. Код нас аматери после прве представе почињу да уче најмлађе о позоришту. Најгоре је да друштво дозвољава да било ко ради са децом. Ја се управо борим против тога! Не кажем да професионалци не греше у раду са децом и генерално у послу, но грешке се своде на минимум. Деца су нежна и боље је неталентованог малишана усмерити ка другим активностима, него гајити лажну наду. Први човек који је осетио овај приступ је Горан Сегер, директор OШ “Краљ Александар ” и трећа је сезона како успешно сарађујемо. Велико му хвала на томе, јер је препознао прави пут за рад за децом.
Посетиоци ЉКИ понели су сјајне утиске са церемоније отварање. Упечатљив детаљ је Кнез Милош, који је са свитом “надгледао” дешавања на Играма. Успешна маска и савршена глума многе је довела у дилему ко је био глумац, који је дочарао важну историјску личност, а медији су открили да сте то били Ви. Са друге стране, председник сте Управног одбора Центра за културу. Приоизилази питање колико Ви као део тима можете допринети да напори у приближавању уметности ширем аудиторујуму уроде плодом?
-Хвала на лепом коментару! Играти Кнеза је изузетна част, изазов и ретка улога у каријери која може глумцу да се деси. Историјска личност је рола о којој сваки глумац сања и драго ми је ако сам ту шансу испоштовао. Пожаревац тренутно спада у малобројне градове у Србији са најмлађим људима на власти на челу са Банетом Спасовићем, наравно, не по годинама, већ елану и идејама, и то је историјска шанса да уредимо град у сваком погледу, а највише културно. Захваљујући таквим људима, добијам шансу да заиграм на манифестацији. Срце ми је било пуно! Екипа одлична, идеја генијална, задаци јасни, захваљујући Ненаду Петровићу-Нелету, који је алфа и омега, Салету Стојадиновићу креатору и писцу текстова и Зорану Гавриловићу-Гаври коме ништа не промакне. Подршка градоначелника Спасовића, била је гарант за успех, што је резултирало Златном медаљом Туристичкој организацији на Сајму у Новом Саду за спектакл отварања 53. ЉКИ, одговара на први део питања Степић. – Као председник Управног одбора Центра за културу, имам подршку Оснивача, и надам се да ћу успети да сегменте, који тренутно не функционишу, поправим. Ово не говорим из разлога што је Центар у проблему, већ што се времена и потребе мењају. Некада је град обиловао дешавањима, али је криза допринела да се много тога изгуби. Ми желимо да повратимо тај дух. Функцију користим и као спону за успостављање боље комуникације између Центра и Града које нема на потребном нивоу. На срећу, запослени на челу са директором Драгим Ивићем успешно одржавају бројне програме и чак три позоришна фестивала, који су постали својеврсни брендови јер се приређују у част највећих уметника које је град имао. Но, треба неговати и савременике, како би се конзумирала њихова уметност. Позориште је уметност тренутка, али и умеће човека који стоји пред вама. Град мора да има озбиљно позориште, а то је само-професионално. Имамо уметнике, који могу да носе репертоар Велике и Мале сцене. Услова има, а вољу треба пробудити. Поседујем елан и хитам ка циљу који треба да буде циљ свих нас, јер нико не може да улепша и оплемени град колико ми сами. Волим свој град и даћу му најбоље што носим у себи.
Шта Слободан Степић тренутно ради и чиме ће изненадити публику?
– Ангажован сам у Театру “Додир” из Аранђеловца у дечјој представи “Стоп насиљу” Драгана Петровића-Сурепа, ту је Школа глуме, а у припреми је неколико пројеката. Но, о томе ћемо када крене реализација , закључује Слободан Степић.
Влада Винкић