Младена Деспотовића упознали смо током позоришног фестивала „Деспини дани” у Костолцу. Тих дана уз обавезе члана организационог тима у себи је носио велику дозу поноса. Наиме, позоришно надметање носи име његовог оца Ненада кога су суграђани звали и знали као Деспа.
-Тата је био један од суоснивача овдашњег позоришта „Castellum“, глумац-аматер, редитељ, предан радник, добар супруг, отац и деда а пре свега диван човек. Био је један од посленика културе Костолца, вели Младен.
-Oвo je чeтврти фeстивaл пoсвeћeн мoм oцу и прeзaдoвoљaн сaм јeр ћe живeти дoклe гoд гa сe нeкo сeћa. У публици су мнoги њeгoви приjaтeљи који се и дaљe бaвe глумoм и свaкe гoдинe присуствуjу фeстивaлу.
Последње вечери фестивала „Viminacium Lumen Meum-Деспини дани“ у част победника наступило је Позориште „Castellum“ чији су чланови извели „Тврдицу“. Младен Деспотовић се публици представио улогом нотароша Мишића којом по ко зна који пут показао како у генима носи очев позоришни таленат.
„Невидљиви“ члан на сцени
Младен Деспотовић је рођен 2. новембра 1989.године у Пожаревцу од мајке Драгане и оца Ненада. Одрастајући уз сестре Милицу и Мину дечачке дане проводио је уз другаре играјући се у костолачким двориштима и сокацима.
-Временом постајем доста везан за музичке активности. Тата је свирао гитару, наступао у КУД-у, готово четири деценије био члан „Бубашваба бенда“, имао дискотеку те ме је често водио да видим шта ради. Када је о глуми реч, занимљиво је да су тата и мама годинама били заједно на сцени. Чак и када је мама била трудна носећи моју старију сестру Милицу, током 1987.године играла је у „Ожалошћеној породици“. Тако је ансамбл представе на сцени имао једног члана више.
КАКО СЕ МЛАДЕН ЗАЉУБИО У ПОЗОРИШТЕ
Младен је глумом пoчeo дa сe бaви похађајући костолачку основну школу која је тада носила име „Моша Пијаде“ а уз пoдршку прoфeсoрa Рaдoмирa Ђoрђeвићa, великог заљубљеника и зналца позоришне магије.
-Првa прeдстaвa у којој сам наступио билa je „Црвeнкaпa“ где сам као ученик петог разреда играо лик ловца. Иако ни у ком случају није било тако, за мене лично то је била породична представа јер сам имао привилегију да улогу вука носи моја старија сестра Милица док нам је тата, као загрижени заљубљник сцене помагао око костима, радио на музици, био ангажован за сценографију а мени направио пушку. Чини се да је баш та атмосфера допринела да постанем заљубљеник у позориште а љубав ме ево и данас држи на сцени, прича Деспотовић.
Сценско ангажовање нашег саговрника наставља се током средњошколских дана. И у том периоду је члан драмске секције док улоге бивају захтевније а секција веома успешна.
-Под инструкцијама професорке Маје Татић развијао сам до тада стечено знање и глумачке способности. Радило се на сценском говору, покрету, дијалогу и свему што чини позоришни свет. Тог периода радо се сећам и због чињенице да сам сцену делио са другом из школе Матејом Поповићем који је данас успешан глумац како у позоришту тако на филму и телевизији. Секција је сјајно функционисала а сви ми, као тим, бележили одличне и запажене резултате на бројним смотрама.
Један од преломних тренутака у уметничком животу Младена Деспотовића дешава се 2008. године о чему нам подробно и са великим жаром говори:
-Било је довољно неколико сусрета, темељних договора и развој стратегије да професор Радомир Ђорђевић, Дејан Милошевић и мој отац уз подршку неколицине истомишљеника оживе позоришну групу „Castellum“. Костолачки поштоваоци и заљубљеници у театар са одушевљењем су прихватили идеју и убрзо је почео рад на комаду Синише Ковачевића „Вирус“. Тако се наставља моја страст ка позоришној сцени јер ми се пружила прилика да након средњошколских дана поново заиграм у позоришту. Занимљиво је да се овде провлачи моја већ поменута мисао „породична представа“, али овај пут у свом другом светлу и значењу. Уз остале глумце уз мене су на сцени били кум Иван Драгојловић, сестра и отац, али ми у тим тренуцима нисмо били оно што и у приватном животу. Носиле су нас улоге, догађај и ликови… Прича о суровој садашњости, болести којој нема лека, међусобним односима без сентименталности… Мислим да сам тада и сам открио како је позориште као институција заправо једна породица ма колико ми лично са сцене и око ње били родбина или не. Схватио сам да чин извођења представе мора да фунционише као породица јер позориште другачије и не може да постоји, вели Младен.
– Дубоко у души позориште осећам као део сопственог живота јер сам одрастао крај сцене, касније стасавао а на њој а под светлошћу рефлектора били су и отац и мајка и сестра. Сагледавајући минуле године доживео сам да се у позоришту граде пријатељства, рађају љубави, шире родбинске везе. Речју: живот је позориште а позориште живот.
О тата Деспи …
Младенов отац Ненад Деспотовић био је један од суоснивача косточалког позоришта „Castellum“. Како говоре његове колеге и пријатељи, бескрајна љубав према дружењу и позоришном животу свима је уливла снагу у истрајност и жељу да се буде бољи. Захтевао је тачност у кретању на сцени, ишао до најситнијх детаља у сценографији, бриљирао у избору музике.
Након смрти једног од оснивача костолачке позоришне сцене Жељка Карана на Деспотовићеву иницијативу покренут је фестивал у Каранову част.
Ненад је био је цењен у позоришним круговима Србије а незаборавне су му улоге у представама „Вирус“, „Лаки комад“, „Анђела“, „Европејци, „Госпођа министарка“. Као редитељ исказао се постављајући комаде „Браћо и сестре“, „Европејци“, „Проклетство“…
Тешка болест и прерана смрт одвојили су га од онога што је много волео те је одлучено да се фестивал „Viminacium Lumen Meum“ назове његовим именом – „Деспини дани“.
СВЕ СЕ МОЖЕ, САМО ПОЛАКО
Младен Деспотовић је запослен у костолачкој Термоелектрани и како каже у дане припрема за представу колеге имају разумевања и не „затврпавају“ га послом. Посебно му је драго када их краичком ока током извођења види у публици. Током досадашње каријере аматерски се представио у више од двадесет представа наглашавајући сарадњу са већином позоришта широм браничевског округа.
– Нajдрaжa уjeднo и нajзaхтeвниja улoгa билa је креација Рaшe у прeдстaви „Хaдeрсфилд“ Угљeшe Шajтинцa у рeжиjи Фуaдa Taбучићa. Када је о наградама реч било их је доста, али је на почасном месту она за најбољу мушку улогу на 29. МАПС-у (Majскe aмaтeрскe пoзoришнe свeчaнoсти).
Нa питaњe штa му пружa глумa Деспотовић спремно одговара: – Вентил.
-Тoкoм дaнa, кап по кап сакупи сe много а временом то прерасте у бујицу. Тако ми је глума вентил кроз који пропустим све негативно а оно што остане у мени даје слику ко сам, какав сам и који траг желим да оставим као неко чији је живот обојен позоришном светлошћу, објашњава Младен и додаје:
-Из досадашњег рада, али и као дуг према оцу који је живео за позориште, жеља ми је да у Костолцу оформим дечију сцену. Тиме бих са истомишњеницима привукао младе сцени а поглед у телефоне и рачунаре усмерио на поглед коме животу пружа глума. Чињеница је да се у нашем аматерском позоришту срећемо са недостатком младих снага што је велики проблем. Чини се да више нема основа ни у школама јер драмске секције или нису довољно активне или не постоје.
По завршеним „Деспиним данима“ чланови позоришта „Castellum“ наставили су рад пуном паром те смо се интересовали како изгледа један Младенов дан.
-Најпре да кажем како смо ми смо удружење грађана и наш буџет је скроман тако да све послове радимо заједно без трунке сујете. Када је дан премијере у питању ја лично дођем у позориште бар четири сата пред почетак и са момцима из технике поставим сцену и светло. Потом иду облачење, шминка и провера текста. Седнем у свој кутак испред огледала и прођем текст уз обавезну вежбу говора и дисања. Неких 15 минутa прeд пoчeтaк прeдстaвe je бoрбa сa трeмoм кoja трaje свe дoк нa сцeни нe изговорим прву рeч. Свe oстaло тече онако како смо месецима вежбали.
Деспотовић истиче да у свом позоришном стваралаштву има безграничну подршку породице, али и од колега са посла. У разговору сазнајемо да тренутке у којима жели да се потпуно опусти и концентрише посвећује риболову и вожњи мотором док му посебну снагу и нови елан пружа син Димитрије.
-У неким тренуцима се чини се да су моје радне и аматерске активности огромне и тешко ускладљиве. Но, мој мoтo je: свe се мoжe, сaмo пoлaкo, закључује Младен Деспотовић.
Текст: Д.В.
Фото: Милека Боричић