Живислав Павловић: Грнчарство је и занат и уметност

Чињеницу да је Живислав Павловић из Чешљеве Баре не само добар грнчарски мајстор већ и сналажљива особа оправдао је упознајући се са потписником ових редова. У шали речено: могао је он и новинар да буде јер уместо да ми њему поставимо прво питање Жика нас је предухитрио:

– Да ли сте некада пили хладну воду из крчага и осетили колико је боља од оне у пластици?

Сјајан увод у причу о занату који се лагано губи у ери реалноси која нас муњевито удаљава од традиционалног и неупоредиво здравијег начина живота.

Руке је у глину зарио као дете а када је нешто касније ногом завртео грнчарски точак и почео да гута дим пећнице већ је дубоко зашао на животну стазу које се ни данас, као пензионер, не одриче.

Класичне саксије, посуде за припрему и чување хране, амфоре, украсни производи… До данас невероватних више стотина хиљада комада, док је и традиција грнчарства у породици Павловић импозантна: дужа је од једног века а започео ју је Жикин прадеда Милован помогнут вредном женом Ружом.

Школа за читав живот

Живислав Жика Павловић је рођен 1957.године у селу Чешљева Бара од оца Љубисава и мајке Даринке. Радо се сећа времена детињства и одрастања уз своје две сестре, али и анегдота везаних за сам рад са грнчаријом.

– Када смо својевремено копали темељ за кућу наиђемо на дивну жуту земљу. Милина. Ми је у брзини припремимо и направимо око хиљаду комада саксија и посуда. Мање стављамо у веће, јер се тако штеди простор, и у пећ. Када се завршило печење, верујте, један једини производ није био добар. Све је било пробушено, у рупама и пукотинама. Наиме, у припремама за зидање куће и одушевљењу изгледом земље нисмо оценили да садржи кречњак. Џаба нама труд. Ето школе за читав живот. Зато је важно знати структуру глине а најсигурније набавити је од проверених добављача.

Ипак, наш саговорник се боље сећа својих почетака који су везани за деду Михајла:

– Као сиромашно дете које је одрастало без родитеља, буквално је био на улици. За  њега је чуо неки Пироћанац који је имао грнчарску радњу у Пожаревцу. Сазнавши из које фамилије потиче отишао је код бабе, представио се и објаснио да га хоће Михајла за ученика. Видевши озбиљне намере, али и немаштво, прихватила је предлог тако да је са 12 година почео да учи грнчарски занат. Богами, деда се заинтересовао за посао и брзо напредовао. Одскачући од вршњака показао је таленат и у догледно време, корак по корак, догурао до мајстора грнчарског заната. Као сећање на њега ја и данас чувам његово Мајсторско писмо без кога није могао самостално да обавља делатност, прича Живислав чији се деда потом вратио у Чешљеву Бару, оженио Цаном, скућио и добио сина и две кћери.  

Једно време радио је и у Белој Цркви, где се занат ценио, али се вратио у родно село где се тражила грнчарија за припрему и чување хране. Чињеница да сиромашна средина није нудила адекватну зараду отишао је у Београд и на Бановом брду 1961.започео посао у коме му је помагао син, Живиславов отац, Љубисав. Јакој конкуренцији Павловићи су одлолевали познавањем заната, трудом и  квалитетом. Но конкуренти звани пластика и хиперинфлација доприносе да се 1993. године врате у Чешљеву Бару, тулећи, али не гасећи грнчарску пећ.

ЖИКИНИ ГЛИНЕНИ КЛИКЕРИ

Живислав је основну школу завршио у Средњеву, али је већ у то доба помагао својима око грнчарства.

– Играчке су биле реткост, а како је једна од разонода била игара кликерима, ја сам их кући правио од глине а деда испече и глазира. Био сам главни по том питању међу децом, сећа се Жика тих година.

-Земља се газила ногама, лупала маљицом и пред обликовање резала жицом. Припрема је трајала цео дан а производ се израђивао тек сутра. На срећу, у околини смо имали добру земљу. Али она је била само за украсну а не и за употребну робу, зато смо глину узимали из Аранђеловца, мешали са овдашњом и складиштили. За рад смо имали један точак који је деда однео у Београд. Како ме је нешто вукло да радим, почео сам од глине да израђујем тацне, тањире и посуде сличног облика. Радио по осећају и ономе што сам видео од деде и оца. То тада није било прецизно, али кад` дође деда и види како радим давао ми је подстрек а за труд награђивао новчаницом од 100 динара. Када је осетио моју вештину поставио ме је за точак. Е, ту је најтеже извући једнаку дебљину и адекватну висину и да центрифуга точка не повуче на страну. Иначе пропада сав труд. Ја тачно знам колика је дебљина зидова. Ево: могу да причам са вама а прсти сами раде. Занат сам свладао одрастајући, али савршенство заната стекао сам у тридесетој години и могао да урадим све што замислим или неко донесе нацртано.

Како су се упознали Жика и Мира

Супругу Миру Живислав је упознао маја 1979.

 -Она је из Мајданпека и често обилазила ујака који је живео у Чешљевој бари. Ми смо се видели на вашару у Раброву. Упознали се, поразговарали и оставили утисак једно на друго. Ја јој купио сладолед а када се вратила у Мајданпек почела су да крећу писма. Тако се родила љубав. Знате, Мира је „побегла“ за мене када је њен отац, после једне посете ујаку на железничкој станици куповао карте за Мајданпек. Само је отрчала кроз кукуруз и нестала а отац остао без текста. Наравно, ми смо убрзо склопили брак а на свет су дошла деца која су нам улепшала живот: ћерке Оливера и Данијела.

ДОК МЕ ДРЖЕ НОГЕ ЈА ЋУ ДА ОКРЕЋЕМ ТОЧАК

Живислав нам показује на стотине предмета који чекају излагање пред купце. Поносно наглашава да је грнчарство и занат и уметност. Са једне стране ослања се на традицију и употребу а са друге да је сваки комад јединствено дело и да велики број ликовних уметника своје умеће и таленат усмерава на рад глином и скулптуре чија је основа земља.

-За разлику од прошлих времена данас је рад у грнчарству далеко лакши. Глина се припрема уз помоћ машина и пече на струју у пећима које достижу тачно утврђену температуру. Глеђасање се некада радило само споља јер је супстанца била отровна. Данас је на земљаној бази безопасна по здравље. Предмет се прво се испече, иде на декорацију, натапа се у глазуру и поново пече на 1.150 степени када добија свој сјај и лепоту, објаснио нам је Жика у најкраћем процес настанка једне обичне саксије коју је урадио пред нашим очима уз помоћ супруге Мире, верног сарадника и пратиоца.

-Мира ми помаже у послу на штанц мапини као и у трговини. Но, ако сам ја мајстор грнчар она је мајстор за пуњење посуда. Тачније: врхунски мајстор за свако јело, вели наш саговорник који је добитник многих захвалница и општинске награде Великог Градишта за неговање старих заната.

Учествовао је на бројним занатлијским скуповима од којих издваја онај у Румунији на којој је дечацима и девојчицама на радионицама презентовао како се ради на грнчарском точку. Радо се среће са грнчарима из села Злакуса крај Ужица, најављује да већ сутра путује у Вршац на Дане бербе грожња – „Грожђебал“ и закључује:

-Газе године, али док ме држе ноге ја ћу да окрећем точак а рука и око сигурни правићу све што од глине може да настане. Знате ми морамо да одржимо и задржимо све занате који су нас вековима одржавали а производи помагали у свакодневном животу. Сарачи, опанчари, ужари, кројачи народних одела и ношњи, грнчари… То је више од традиције и ако се они забораве заборавља се и део нас као народа.

Д.В.