Владимир Ћурчић: Фолклор је једноставно љубав

Један од чланова који је вишедеценијским радом дао посебну стваралачку ноту Градском ансамблу народних игара и песама Пожаревац свакако је Владимир Ћурчић. Солиста у појединим кореографијама и учесник небројено наступа данас је у уметничкој пензији, али сећања на људе и догађаје из ове области не може пензионисати.

-У животу сам се одрицао много чега због фолклора. Рецимо, када сам имао не концерт него пробу, као страствени „звездаш“ одустајао сам од одласка на Маракану. У једном тренутку од 24 сата имао сам 16 сати проба, што оне која сам ја водио, што оне у којима сам учествовао као извођач. Прилагођавао сам смене на послу и увек све постизао а на првом месту била је тачност, прича Влада кога је у овај свет повела другарица.

– Као основац тренирао сам гимнастику и никада ми није пало на памет да се на било који начин вежем за фолклор. Када сам 1973.године уписао Економску школу другарица Светлана Спужић, рођена сестра легендарног певача Боре Спужића Кваке,  позвала ме је да кренем са њом на аудицију у тадашњи Дом омладине. На путу ка Дому који је био у улици Кнеза Лазара рекла ми је да је у питању фолклор а када сам ушао видим да секцију води мој некадашњи наставник енглеског Ратислав Лола Сворцан. Ту су старији играчи показивали кораке а ми их понављали. Завршивши, незадовољан сам кренуо ка вратима. Лола ме заустави: „Где си пошао?“ Ја се правдам да нисам добар а он упоран: „Па, није добро, али има нешто код тебе. Стани код огледала.“ Одгледао сам аудицију до краја и запамтио речи: „Проба је прекосутра и немој да неко није дошао. Тачно знам ко је из које школе“, уз осмех нам прича Ћурчић наглашавајући да је оно „Има нешто код тебе“ могло и другачије да се тумачи јер је у то време у пожаревачком фолкору било десет девојака на једног дечака.

-Верујте да сам за само пар недеља толико заволео фолклор да нисам могао да дочекам наредну пробу. Знате, Дом омладине одисао је посебним духом и био стециште великог броја младих људи. Уз фолклорце овде је био балетски студио, сјајно позорише предвођено Магом Милановићем. Радио је и народни оркестар са певачима солистима, међу којима Изворинка Милошевић и Гордана Стојићевић, док је једна сала била намењена стонотенисерима и каратистима.

Владимир је рођен 1.новембра 1958.године у Пожаревцу од мајке Омерке и оца Милоша Ћурчића. Одрастао је уз сестру Верицу и радо се сећа тог времена.

-Први део детињства провео сам у улици Боже Димитријевића а други у Неимар насељу. Похађао сам школу Вук Караџић и то су прелепе упомене и друга времена. Незаборавно је наше играње по сокацима. Како је Неимар даље од центра Пожаревца овај простор био је наш и центар наших родитеља што је за децу била предност посебно у вечерњим сатима. Наиме, наши очеви су уз пиво у летњим данима водили разговоре док су мајке седеле под уличном расветом и везле гоблене или плеле. Тако смо им били пред очима и за разлику од малишана из других делова града увече остајали много дуже.

Први јавни наступ Владе Ћурчића везан је за обележавање тадашњег Дана републике, док је програм са рециталом реализован у великој сали Радничког универзитета, данас Политехничке школе.

-У оквиру приредбе фолклор је извео Бранково коло а међу играчима сам био и ја. То се дешавало нека два и по месеца по мом приступању фолклорцима. У публици су били и моји родитељи а ја баш имао трему. Месец дана касније наш фолклорни ансамбл извео је у истом простору целовечерњи новогодишњи концерт који ја сврставам у свој први званични концерт. То је било пре 53 године.

ЛОЛА, МИКАН И ЈАГОДА

Сећајући се активних година на фолклорној сцени Ћурчић наглашава три имена:

– Мој учитељ и „други отац“ када је фолклору реч био је Ратислав Лола Сворцан. Он ми је усадио љубав и након годину дана ангажовао за инструктора најмлађих. Издвајам Бранислава Микана Тошића и Јагоду Радосављевић који су за собом оставили посебан печат у очувању фолклорно-музичке традиције Пожаревца. Са друге стране имао сам и посебне личне узоре. То су Славиша Ђорђевић, бата Раја, Љиља Додић, играчи који су ме научили првим корацима, били ослонац и велика подршка.

Већ 1974.године Влада самостално ради са првом групом малишана док је наредне, као асистент, радио са првим ансамблом пожаревачких фолкораца. Едукујући се наш саговорик је временом почео да припрема школске секције за наступе и по некој евиденцији током активног бављења кроз његову фолкорну школу прошло је више хиљада деце.

-Када је о нашим пробама реч, почињале су загревањем, потом су се радили кораци, разбројавање, увежбавање и понављање кореографије. Када се ради концерт, одређује се ко ће где и шта да игра. Било је ту доста зноја. Ако нешто нисмо савладали, након пробе остајали смо индивидуално и вежбали нових сат-два. Фолклор је, једноставно, љубав. Тврдим да је 99% играча било и остало у овој уметности из љубави а настала пријатељства трају и трајаће до краја живота, каже Ћурчић.

Фолклор захтева и један посебан, али значајан сегмент. То су ношње.

-Могу да захвалим што смо у Дому годинама имали једну Жићу Павловић. Невероватно талентовану, креативну и вредну особу која је сама шила стотине и стотине ношњи и костима. Рецимо, када смо 1979. године радили кореографију на музику из завршног чина опере Јакова Готовца „Еро с` онога свијета“, није било средстава да одемо у „Народну радиност“ и купимо ношње. Ми фоклорци смо куповали материјале а Жића шила. Сами смо секли бакар и правили токе, прилагођавали опасаче и чизме… Било је невероватно ентузијазма и жеље да наш изглед на сцени буде адекватан великом делу попут „Ере“. Како је било и много других кореографија тако је било и других ношњи. Нешто смо куповали, нешто шило, али је обавеза да се ношња носи кући, одржава, пере и буде беспрекорна.

ПОДРШКА ЗА ФОЛКЛОРЦА

Током радног века Владимир Ћурчић је био запослен у „Бамбију“ на Површинском копу као и КП Дому „Забела“.

-Где год сам радио имали су разумевања за моје бављење фолклором. У „Бамбију“ сам основао фолклорну секцију и имао огромну подршку директора Петра Тутавца. Радећи у Костолцу, такође никада није било проблема посебно што је и тамо активан врхунски фолкор а са Николом Топом сам и данас врхунски пријатељ.

Фолклорна сцена је на Владимира Ћурчића оставила посебан траг, али је и место на коме је срео животну сапутницу. Прича нас сели у 1978.годину.

– Вршена је припрема за снимање емисије „Знање имање“ у Осипаоници одакле су позвали бата Лолу (Ратислава Сворцана) да припреми наступ њихових фолклораца. Он је као асистента и инструктора повео мене. Радећи, међу играчицама упознајем девојку Зорицу са којом сам се временом зближио. Иза сцене родила се љубав која је временом крунисана браком и рођењем сина Драгана који је наставио традицију родитеља и сам дуго година играјући фолклор.

-Ваша посета и овај разговор пружају ми јединствену прилику да поменем још неке надимке и имена из миљеа пожаревачког фолклора, каже Влада Ћурчић.

-Немогуће је набројати све. Рецимо део генерације 1973-1980: Раја, Љубен, Реме, Цале, Дока, Лидија, Душица, Мира, Бранка, Снежа Степић, Слађа Милојевић. До 2000-те: Цана, Дуле Вујичић, Никола Боговац, Горан, Драган, Миле, Раде, Трбуцко, Ирена, Жељана, Весна, Виолета,Тамара Спасић…

Подједнак траг на фолклорној сцени Пожаревца као и широм округа Владимир Ћурчић оставио је и као играч и као педагог. Наглашава да је подједнака радост игре и радост едукације младих који на овај начин чувају народну традицију. Радо се сећа генерација младих који су под његовим патронатом савладали основе фолклорних игара док су више него живе успомене на људе уз које је закорачио у ове воде и у њима активно провео деценије.

-Не може се заборавити значај појединих људи на фолклорни живот у Пожаревцу. Рецимо, наставак традиције некадашњег „Абрашевића“ преносио је Михајло Јовановић познатији као Миле Шуша из чијег ангажовања су се издвојили сјајни играчи. Нека нико не замери јер не могу поменути свако име, али ту су Славиша Крајић, Пира, Слоба Васиљевић, Ћира, Љиља Додић, Славиша Ђорђевић, Миле Васиљевић, Слоба Марјановић. Бата Шуле је утицао и на мој рад не само саветима у вези држања на сцени већ и да стекнем манире и културу лепог понашања којима је он одисао до краја живота. Ми смо у то време били јавне личности које људи знају са позорнице и морали да водимо рачуна и о понашању како са колегама тако и на улици. Такође, ко је попут мене радио са младима и учио их фолклору, морао је да поседује дозу ауторитета, стекне поверење како деце тако и њихових родитеља. Све се то стицало радом, стрпљењем и дисциплином. Једноставно, то је био корак више од игре, прича Ћурчић.

Разговарајући разгледамо на стотине фотографија са наступа, али нам се указала прилика да видимо и пар видео снимака који су забележили Владине наступе. Недре се успомене на Јагоду, Микана, Лолу Сворцана као и једно духовито сећање:

-У старом пожаревачком Дому културе изводили смо Игре из Баната. Ја сам био Васа кога остали играчи кореографски осмишљено треба да избаце са сцене. У жару игре они уместо да ме мало одгурну – одбаце ме са позорнице. Прелетим читав окрестар који је био доле и некако се  задржим на ногама пред гледаоцима из првог реда који су мислили да је то тако требало да буде. Ја се вратим на сцену и наставим. Љут на саиграче и срећан што се нико није повредио.

ОД ИДЕЈЕ ДО СФАС-А

Владимир Ћурчић је седамдесетих и осамдесетих година уз фолклорну био ангажован и у другим сферама првенствено омладинских активности у Пожаревцу. Активан феријалац, редовни учесник тадашњих спомен маршева, акцијаш и један од реализатора бројних градских манифестација. Са пијететом се сећа Милана Смиљанића Смиљка, сањара и заљубљеника у град под Чачалицом који је, између осталог, био главна карика у оснивању Омладинске радне акције Пожаревац чији је штаб био на Тулби.

Посебан акценат у разговору стављамо на Смотру фолклорних ансамабала села Србије – СФАС у чијем настанку је Влада Ћурчић имао значајан утицај.

-То је било 1995.године када сам спремао фолклорце из Кличевца и пласирали најпре на Регионално а потом и Републичко такмичење у Мрчајевцима где смо били трећи. Приметио сам да код деце има тежње да се не игра изворни већ фолклор који се негује у „Крсманцу“, „Лоли“ и великим друштвима. Такозвани стилизовани фолклор. То ми је дало идеју да направимо неки компромис. У то време у Кличевцу је био веома активан и ангажован Драгиша Живановић Гусак а како сам уско сарађивао са Миканом Тошићем из ГАНИП-а и Драгославом Јовићем Ћиром, који је био секретар КПЗ, кроз разговор смо развили идеју да оснујемо смотру. Не било какву, већ да то буде надметање сеоских фолклорних друштава. Прве године СФАС се организовао по позиву а већ наредне уследиле су квалификације за учешће. Посебно ми је драго да сам 20 година касније са Културно уметничким друштвом из Осипаонице, које сам припремао, баш на СФАС-у освојио прво место.

Фолклорни живот прате бројне анегдоте међу којима смо забележили две:

-Сећам се концерта у Смедереву. У мраку иза завесе чекамо почетак концерта. Већ је пуна сала а један колега панично у руци држи чарапу и панично тражи другу. Ми упаљачима осветљавамо простор, загледа пола ансамбла… Ухвати нас паника кад се овај гласно насмеје: „Не морате да тражите. На нози  ми је. Сад` сам видео да сам је обуо!“ , уз смех прича Ћурчић и додаје:

-Имали смо колегу Ђорђа који је био врстан играч, али му је мана што је увек каснио. Страшно. Једном чекамо крај аутобуса који треба да крене из Пожаревца у пола шест. Ко како дође убаци пртљаг, оркестар спаковао инструменте кад у 5 долази Ђока. Ми га гледамо у чуду, неки се крсте… „Шта ме гледате? Не касним много, само пола сата!“, говори и у брзини убацује своју ношњу. „Ма човече, не касниш ни мало!“, одговара неко од нас. У ствари  он је мислио да се полази у пола пет па је дошао у пет.

ПУНОГ СРЦА

Владимир Ђурчић се 1998.године из Пожаревца преселио у Осипаоницу где и данас живи. Тамо је својевремено поново покренуо рад КУД-а „Вук Караџић“ а како каже у овом месту је дао идеју за оснивање чувене „Бостанијаде“.

-Искрено, последњих 5 година нисам активан у свету фолклора, али волим да одем и погледам наступе, дам по неки савет, помогнем у организацији… Дан проводим у кругу породице уз супругу Зорицу, сина и снаху а посебну радост пружају ми унуци Коста и Веселин. Коста је једно време играо фолклор, али се преусмерио на фудбал. Веселин, који је добио надимак Лола по мом учитељу Лоли Сворцану, такође је био активан у свету фолклора, али музику није запоставио. Сада похађа одсек гитаре у музичкој школи што је добра основа да у догледно време постане члан ансамбла при неком културно-уметничком друштву

Када је о родном Пожаревцу реч, Влади је посебно драго да се и дан данас на сцени Центра за културу са новим снагама и новим идејама ради пуном паром.

-Лично ми је највећа сатисфакција када дођем у Пожаревац а на улици ме сретну мушкарац или жена, јаве се са „Добар дан чика Владо!“. Неке препознам, неке не. Па, то су моји некадашњи фолклорци које сам учио прве кораке. Сада су то своји, породични људи… Мени су такви сусрети незаборавни. Тада ми је срце пуно задовољства а осећај неописив, закључује Владимир Ћурчић.

Д.В.