Витез ЉКИ Милан Ивић: Коњ је дар од Бога

Да новинари понекад могу да буду и лопови, говори увод у данашњу причу. Наравно, у жаргонском смислу, јер смо овогодишњег носиоца ласкаве титуле витеза Љубичевских коњичких игара, Милана Ивића, једноставно украли из њиве у околини Касидола не би ли га боље упознали. 

Врео септембарски дан био је идеалан за вршај кукуруза, али и причу коју је изнедрио наш сусрет. Милан је у Љубичевском вишебоју учествовао седам пута, а ово му је прва титула витеза.

О пажњи и поштовању којим нам је саговорник узвратио говори да  је најпре радну одећу заменио униформом у којој се такмичио, као и сабљом и плаштом који су му поверени на чување до наредних Игара.

Љубав према коњима у породици Ивић је традиционална. Миланов деда Зоран, седамдесетих година, имао је грло Вихор намењеног пољопривреди, али и спорту. Уз вучу плуга на њиви и приколице по селу, недељом је био редован на тркама. 

Временом, Зоран Ивић постаје препознатљиво име широм бивше Југославије: 

– Деда је био четвороструки витез Љубичевског вишебоја. Ову титулу је освајао 1980. 1985. 1986. и 1989. године. Наредне године, наког такмичења, отишао је у иностранство. По повратку се разболео и био тешко покретан. И у таквом стању увек ме је водио са собом, а ја сам му уз баку Славицу био и помоћ и подршка. За узврат, посвећивао ми је велику пажњу и много чему корисном научио, вели наш саговорник који је уз деда Зорана, прапочетке јахања, као детенце, имао на телету. 

ОД ЦАНЕ ДО КАЈМАНА

– Мој отац Слађан је 2009. године купио кобилу Цану Шумадијску. Са њом смо покушавали да се тркамо, али није била класа. Зато смо је 2015. ждребили. Тако је на свет дошао Кајман, прича Милан и наставља: 

– То је време када ја још нисам био сигуран јахач, јер су на првом месту били породица и земљорадња. Са друге стране, Кајман је повредио копито, а након опоравка ја сам почео озбиљно да се усмеравам ка коњичком спорту. Током 2019. године, са њим први пут учествујем у Љубичевском вишебоју без већег успеха, али на тркачким стазама у Београду и Касидолу добијамо неколико трка. 

– Није случајно, јер Кајман је жустар, брз и јак. Речју, галопер који није за вишебој. Зато, 2020. године, у најпознатијој дисциплини Љубичевских коњичких игара, наступам са кобилом Есперансом. Освојио сам треће место. Како је њена каријера била на заласку, следећи наступи били су везани за друга грла са којима једноставно нисам успоставио адекватан контакт. После свега, ове године сам одлучио да у надметању за витешко одличје ипак узјашем Кајмана који се променио, смирио и након великих дресурних напора, неким својим чулом, осетио шта од њега желим. 

– Једноставно, коњ мора да има пуно поверење јахача, шта год ти радио. То је основа Љубичевског вишебоја који се одвија пред десетинама хиљада људи у различитим и захтевним дисциплинама. 

Искуство на филму

Захваљујући јахачком искуству, Милан је у много наврата ангажован у снимању филмова.

У питању су епизоде и каскадерске вештине. „Хероји Халијарда“, „Нечиста крв“, страна остварења попут филма „Робин Худ“ и ТВ серије, забележиле су Миланов таленат. 

Посебно је поносан на познанство са бројним глумцима, међу којима су Дубравко Јовановић, Никола Ракочевић и Милан Васић, који је у пар наврата био гост у дому Ивића.

СЛОБОДА И ЛЕПОТА ОДРАСТАЊА

– Детињство које сам имао пожелео бих сваком човеку. Ту слободу и лепоту одрастања једноставно не могу да опишем. Тачније, могао бих, али би то био обиман роман, сећа се наш саговорник и наставља: 

– Уз игру са вршњацима по сокацима, стишким ливадама и воћњацима, посебан утисак оставиле су животиње гајене у домаћинству, као и пољопривреда и трактори. Све то имало је посебан значај на моје одрастање и утицало на животне одлуке, прича Милан који је прва четири разреда основне школе завршио у Касидолу.  

– Пети разред сам започео у Барама, док је наставак школовања везан за Беч. Непосредно по дединој смрти, моји су се тамо одселили. Ја сам у Аустрији завршио основну и средњу механичку школу. До 2013. године радио сам у струци. Ипак, пробудила се носталгија за сокацима, ливадама.. мог села. Са супругом Марином, која је фармацеут, одлучујем да се вратим у Касидол. 

Повратак коренима и традицији Ивићима доноси прве радости. Рађа се ћерка Мартина, а Милан се уз механику, из дана у дан, приближава пољопривреди. Носећи село у срцу ускладио је стечено стручно знање са обрадом земље и производњом. 

– Пшеница, кукуруз и сунцокрет постају моја преокупација. Данас је ту око 12 хектара моје и у закупу преко 200 хектара земље, каже Милан Ивић који је до пре пар година радио сам, док данас, због обима посла, ангажује раднике.

Сложеност курирског јахања

Ласкавој титули витеза Милану је допринела брзина у курирском јахању. Ове године, од квалификација, до финала 24,93 секунде биле су ненадмашeне.

– Уколико бих правио градацију сложености дисциплина Љубичевског вишебоја за мене је управо курирско јахање на првом месту. И да имамо исти  број поена у гађању овде је пресудно време. Доћи до торбице, сићи са коња, урадити замену, поново узјахати и не испасти из седла… Размишља се о десетинама евентуалних ситуација, а на првом месту да коњ буде послушан. Није лако ни на тренингу када нема публике, а камоли пред оноликим бројем људи, прича Милан Ивић.

ПОДРШКА НАЈМИЛИЈИХ

Када је о овогодишњим припремама за Љубичевски вишебој реч, ни једном од учесника није било лако. Незабележене тропске врућине чиниле су своје. Али, ведар дух појединих колега попут Даворина Живковића, зналачка вештина тренера Радета Миловановића и жеља за тријумфом, били најјачи адути упорности витешких срца, чувара традиције дуге 63 године.  

– У кревет сам одлазио после поноћи, будио се у шест и тако цео август. Попијем кафу, средим и подмажем машине и комбајн, па на њиву. После пшенице, кренуо је вршај сунцокрета, а ја у кабини до четири сата. Ручам, спремим се и правац Пожаревац. Хиподром. Бришем коња, чистим копита и почиње тренинг. Просек два, два и по сата. После раседлавање, мало размене искустава са колегама и тренером и повратак у Касидол, прича Ивић о свом једном просечном дану у време припрема. 

Можда овога не би ни било да Милану подршку и духовну снагу не пружају супруга Марина, кћери Мартина и Софија и син Кристијан. Међу децом још увек нема посебног интересовања да се опробају у седлу, али обожавају грло које је допринело да међу Ивиће стигне још једна витешка титула. 

Витез воли колаче са малинама

Милан Ивић рођен је 1991. године у пожаревачком породилишту од мајке Наташе и оца Слађана.  Одрастао je у Касидолу, уз брата Младена, где и данас живи са породицом у сопственом пољопривредном домаћинству.

– Супруга Марина, иако фармацеут, највећи део времена посвећује прављењу колача за разне прилике. Није што ми је супруга, али колачи су јој предивни. Ја највише волим оне са малинама. Нисам неки стручњак за прављење колача и могу само да јој „помогнем“ у ономе чиме није одушевљена, да украдем по неки колач и у сласт поједем, уз смех каже Милан. 

– Док год Кајман буде могао, ја ћу се такмичити на њему. Оно што носим у срцу је жеља да се млади више посвете коњарству. Знате, коњ је дар од Бога, као и читава природа која нас окружује. Сваки дар треба прихватити, па и овај. Не мора, и не може свако у седло. Довољно је да се приближите коњу, осетите његову енергију, љубав и доброту. То прелази на вас и у томе се крије тајна поменутог Божијег дара, поручује витез из Касидола Милан Ивић.   

Д. В.