Највећи број Пожаревљана нашег саговорника препознаје по два сегмента: као врхунског аутоелектричара и деценијама живота посвећених мотоциклизму.
Данас у заслуженој пензији Драган Аранђеловић Зуба је читав професионални радни век провео као аутоелектричар чији је део делом несебично усмерио на образовање младих овом занату. Са друге стране, широм Србије и некадашње Југославије љубитељи брзине и адреналнина и данас га се сећају као сјајног возача мото-кроса и освајача бројних титула.
– Многи не знају да сам ја, како би се парафразирала народна изрека, „пао са коња на -мотор“. Прва љубав којој сам се као дечак препустио био је коњички спорт, вели Зуба и појашњава:
– Мој деда Драгослав Благојевић звани Драги Лула одвео ме је на 1964.године на прве Љубичевске игре. Како је радио на откупу стоке у МИП-у, а у оквиру Игара приређена изложба стоке и коња, повео ме је са собом да видим. Мени се све то јако допало. Посебно део око коњских трка и вишебоја. Познанство деде са људима из Коњичког клуба допринело је да као деветогодишак убрзо почнем да долазим на хиподром и јашем. Нисам се такмичио, али сам невероватно заволео ово окружење. Хиподром и Љубичево. Како су ми инспирација били добри џокеји након обуке једно време био сам њихов тренер. Живо се сећам људи са којима сам радио: Панча, Раца, Гагарин, Благоје Ангеловски… Живео сам у Пролетерској улици. Хиподром ми је био близу а ни Љубичево није преко света. Захваљујући сјајним грлима ми смо били као једна породица. Почев од чика Благе Урошевића, Миодрага Петровића Кума, па Раде Чергар, Љубиша, Труца, Ранђа, Жива … Много драгих имена и лепих сећања, испричао нам је Аранђеловић који је у 24. години из здравствених разлога морао да прекине са коњарством.
Надимак Зуба
Драган Аранђеловић је рођен 6.јуна 1955. године у пожаревачкој болници и прве четири године живота провео је у Костолцу где су његов отац Зоран и мајка Соња живели и радили у тадашњем ИЕК. Одрастао је уз сестру Драгану, данас Јовановић. Потом је породица због посла родитеља неко време живела у Кучеву а затим се трајно преселила у Пожаревац. У Пролетерску улицу.
-Надимак Зуба добио сам од мајстора Ћире Ђорђевића који је био аутоелектричар у „Литасу“. Када сам 1970.године првог дана дошао на занат он ме је препознао: „Ти си Зоранов син и унук Драге Луле … Од сад` те зовемо Зуба“. Ја сам то прихватио и тако је остало до данас.
Аранђеловић је први део радног века, до 1988.године, радио у пожаревачком „Литасу“. Потом је отишао у приватнике отворивши аутоелетричарску радњу која је зове, како другачије него „Зуба“.
ЈАКА ЕКИПА
Опоравак је трајао готово две године а како га је привлачила брзина замена за коњички био је мото спорт. Почетак је ницао из чињенице да је тада имао такозвани пони експрес док му је најбољи друг био загрижени моториста Драган Јанковић Гула.
-Пожаревац је важио за место које је имало ту традицију. Мало знан податак да је пре Љубичевских игара данашња касачка стаза била намењена спидвеју. Ове трке мотора који користе само једну брзину и немају кочнице после су се преселиле на атлетску стазу стадиона „Железничар“. Када је спидвеј замро у Пожаревцу, почео је да се развија у Земуну. Но, круг се поново вратио у Пожаревац. Како се фабрика машина „Морава“ ширила, тако су и мајстори ове струке родом из Земуна долазили овде да раде. А то су у основи били баш мотористи, појашњава Драган Аранђеловић.
У разговору са дубоким поштовањем помиње имена Грује из „Електромораве“, деда Адама, Мирка Лазића, Баће Боксера, деда Тојде, Драгише Лазовића…
-То су нама били узори када је о мото спорту реч. Возили су трке и релије а за мали град попут Пожаревца били јака екипа. Најбитније да су све то људи који су моторе знали не само визуелно већ им познавали душу. Једноставно зналци домена механике: аутомеханичари, електричари, металостругари…
Крајем седамдесетих година њихови млађи следбеници, међу којима и Зуба, окупљали су се под липом код баште кафане „Код два бела голуба“.
– Паркирамо тамо моторе Гула, Жика Ламбра, Златко Човек, Воја Хонда, Џига, ја и чекамо да град утоне у сан а саобраћај мине. Тада су кретале наше међусобне трке од центра до Шећеране. Искрено: уживали смо у брзини, али максимално пазили на безбедност. Са друге стране, од нас су просто лудели тадашњи милицајци Стаменко, Раде Стокић, Покимица, Неђа Босанац. С` правом, јер су одговарали за ред који смо ми хтели не хтели – реметили. Зато смо се одлучили за нешто друго. Брзинске трке биле су прескупе па смо пробали мото-крос. Јурили смо по запуштеним пољанама, учили да скачемо и дочекамо се… Развијамо ту идеју а неки од нас већ возе за поједине клубове.
УЛАЗАК У МОТО-КРОС
Захваљујући резултатима АМД „Победа“ у оквиру мото секције почиње озбиљније да третира ове такмичаре. Било је добро котираних возача на републичким шампионатима и Међурепубличкој лиги. Уз подршку се нижу три титуле првака Србије док Пожаревљани уз Чачане постају запажени и цењени и на савезном нивоу.
-Негде 1981.године дошло је до разговора да почнемо да возимо за „Победу“. Проблем је био што немамо стазу. Неко решење била је Игма. Тачније простор одакле се некада вадила земља за циглу. Током Другог светског рата ту је било скадиште муниције које је током борби за ослобођење дигнуто у ваздух.
Како је у Управном одбору АМД „Победа“ било људи који су препознали значај мото-кроса као спорта, од значаја је било то да су они били утицајни у неколицини пожаревачких фирми.Тако су на Игму слали гредере, камионе, багере, раднике…Стазу су исцртали и направили сами такмичари и првобитна је била дуга 1200 метара.
– Тада се нису возиле класе већ је све било заједно. Наша старт рампа могла је да прими чак 40 возача. Прва трка одржана је 7.јула 1983.године а потом су уследила озбиљна такмичења. Није могуће набројати све јер је било много трка, али рецимо 1986. и 1987. вожен је шампионат Југославије. Током 1992. добили смо лиценцу за Балкански шампионат који је истрајао две године када је овај спорт на самој Игми лагано замро, прича Зуба Аранђеловић истичући да је стаза имала такве техничко природне услове да су чак на њој током зиме тренирали такмичари из Словеније.
Богу хвала, наш саговорник током такмичарског дела живота није имао тежих повреда, док на питање какав је осећај пред старт одговара:
-Мучнина у стомаку, трема, напетост. Само да ме нико не дира и ништа не пита. Око мене механичари, сарадници из тима моја тадашња супруга Драгана у којој сам имао огромну подршку. Трема нестане кад` седнеш на мотор и упалиш га. Ја сам дан – данас полуглув од звука мотора. Од опреме у мото кросу смо носили пластичне штитнике за одбијање камења и земље који током трке ударају по нама. Обложене рукавице. Кацига која уколико падне доле или има било какав јачи контакт са другим предметом одмах иде у смеће.
Занимљиво је да Аранђеловић својим родитељима Соњи и Зорану никада није довољавао да дођу на стазу и присуствују тркама који су његово бављење мото-кросом подржали од првог дана. До њих је прича о томе како је било на стази и успеснима долазила искључиво од даље родбине или пријатеља који су пратили надметање. Како каже, огромну подршку имао је и од колега аутоелектричара из „Литаса“ који су га другарски увек „покривали“ у дане када је тренирао или одлазио на трке.
-То су моје најбоље године живота, констатује Драган Аранђеловић.
Зуба оставио милицајца без зуба
Аранђеловић се сећа догађаја са мото стазе у Битољу који је на срећу прошао без већих последица.
-Стаза на потезу између Битоља и граничног прелаза ка Грчкој. Доста је захтевна и постоји једно брдо одакле се скаче а не види доскок. Скачеш са једне падине ниси сигуран где падаш и настављаш трку. Шта се дешава… Ватрогасци су конопцима обележили простор до које публика може да приђе, али људи жељни узбуђења померили су конопац напред чиме су нам скратили кривину. Милицајци који су обезбеђивали трку почели су да враћају масу, али касно. Ја сам у брзини лактом који је заштићен чврстом пластиком нехотице ударио једног милицајца, али у жару трке једноставно на то нисам обратио пажњу. Следеће године долазим на исту стазу и сазнајем да сам оборио човека кога је хитна помоћ одвезла у болницу. Узнемирен сиђем до стазе и приђем групи милицајаца да питам шта се десило њиховом колеги, да ли је сада добро и да му пренесу моје извињење. Један од њих ми прилази и каже: „Ја сам тај“. Благо се насмеје се и видим да нема предње зубе. Ни горње ни доње. Мени нека кледла у грлу а он наставља: „Ниси ти крив. Ја сам. Нисам се склонио на време!“
ТРКАТИ СЕ СА ПРОТИВНИКОМ А НЕ СА ЖИВОТОМ
Неправедно је запоставити детаљ да је Драган Аранђеловић уз мото-крос био и успешан рели возач. У много наврата бранио је боје АМД „Победа“ док је два пута понео титулу победника на релију „Браничево“. Несвакидашње је да се надметао у категорији 1000 кубика популарним „фићом“ кога је са колегом кога знају по надимку Зоља „изфризирао“ са 750 на 998 кубика и брзином од 220 километара на сат! По великом срцу и разумевању за спорт у посебном сећању остао му је Петар Тутатавац, некада први човек фабрике „Бамби“ која је спонзорисала и помагала такмичарске наступе.
Као активан аутоелектричар Аранђеловић је своје знање из ове области несебично даривао младима. Дуги низ година био је предавач у пожаревачкој Политехничкој школи и из ове образовне институције имао преко 700 ученика. Посебно је поносан на ђаке који су наставили школовање на вишим и високим школама док не крије задовољство вештина које су од њега стекли данас цењени аутоелектричари како у Пожаревцу тако и широј околини.
О стицањеу сопственог знања каже:
– По жељи и предлогу мајке Соње уписао сам и похађао Техничку школу у Костолцу. Ја сам школу напустио да бих отишао на аутоелетричарски занат код мајстора Ћире Ђорђевића и, верујте ми, никада се нисам покајао! Када је о мото спорту реч, први мотоцикл сам добио од оца Зорана. Био је то пони ескпрес који није имао амортизере. Својевремено сам у дворишту имао чак осам машина, а последње моторе сам продао 2018. и то су били „Кавасаки 636“ и „Сузуки 450“ намењен мото-кросу.
ЗАМРЛА ИГМА, РАЂАЊЕ БУКОВИКА
Како вели, пожаревачки мото-крос и такмичења на Игми замрла су гашењем АМД „Победа“. Следи време када се наш саговорник посвећује породици и раду у сопственом аутоелектричарском сервису. Но, звук мотора и мирис бензина остали дубоко у свакој пори коже нису га остављали равнодушним.
-Крос сам заменио дугим мото рутама. За викенд седнем на мотор и одем до Зорана у Милановац, Јеремића у Прахово, до Кладова, Мајданпека, Ниша, Врњачке Бање… На ова путовања сам ишао без сувозача и за то имао велико оправдање: као својевремени учесник релија у више наврата сувозач није пратио покрете машине и мог тела тако да сам преживео низ падова. Тада сам престао да возим било кога на мотору. Речју: постао сам вук самотњак за шта је моја тадашња, данас почивша супруга Драгана са којом са провео 28 година живота, имала дубоко разумевање. Знала је када ћу да се вратим и да ће овакве туре испразнити вишак адреналина у мом телу, испричао нам је Зуба који у међувремену постаје члан Мото клуба „Ватрени“ основаног 2008.године у граду под Чачалицом.
Дружење, заједничке вожње, едукација и мноштво активности били су својеврстан Драганов вентил али и одскочна даска за идеју да се нове генерације бајкера жељних авантуре и такмичарског духа искажу кроз овде замрли мото-крос.
-Док сам активно возио крос упознао сам момка Сашу Боркановића код кога је тада почела да се развија љубав према моторима. Пре 8 година неко је у „Ватренима“ кроз разговор поменуо мото-крос и то је била почетна тачка да између села Баре и Берање нађемо одговарајући терен на потезу званом Буковик. Идеално за наш спорт, али запуштен до невероватне мере. Две године је Саша са својим пријатељима из поменутих села и члановима Клуба рашчишћавао терен, уређивао и прилагођавао га тако да данас овај комплекс у чијем саставу се налази мото-крос стаза изгледа као летњиковац. Има струју, ноћну расвету, воду да након трке мотор може да се опере што су некад биле мисаоне именице. Но, по правилима Ауто-мото савеза Србије док се не уплате новчана средства и стаза не лиценцира – нема трка. Ми смо смисили солуцију да организујемо позивну трку: необавезну, ван шампионата и без награда. Самим тим добили смо потписе свих учесника о стању стазе и аутоматски право прве трке која је организована 2020.године. Мало сналажљивости за немерљиву корист у прилог нашем спорту, уз осмех говори Аранђеловић.
Занимљиво је да су стазу на Буковику први пробали и провозали доајени: Драган Аранђеловић Зуба и Владан Милуновић Денки.
-То је било 2019.године када она још није до краја припремљена а сам осећај као осећај… Много је то лепо за онога који воли. Задњи пут сам стазу прошао пре две године уочи једне трке. Кажу: „ `Ајде деда да пробаш стазу!“ јер ја сам увек био критичар, али фер и са дозом велике пажње јер је битно уочити и најситнији детаљ који такмичара може коштати не само пласмана већ и далеко озбиљнијих ствари.
„ЗУБО, ЕВО ТИ УЧЕНИК!“
Посебан проблем на који саговорник сигнализира је недостатак подмлатка у домаћем мото спорту. Уз дубоку емоцију показује нам објаву са друштвене мреже на којој је син његовог некадашњег колеге објавио фотос свог сина коме је купио мотор и написао: „Зубо, ево ти ученик!“
-Не само да постоји могућност него је и обавеза нас старијих и искусних да радимо са младима. Са децом, у саобраћају уопште, мора да се ради не би ли престало ово што се догађа на путевима и има трагичне последице. Неопходна је едукација. Код нас у селима дете вози скутер две-три године, јурца ту и тамо а родитељи гледају и диве се. Ускоро незаслужено добије мотор од 600 кубика па неприпремљен и саобраћајно неписмен седне за гуверналу… Шта онда? Не можеш ти преко ноћи да се са 50 пребациш на дванаест пута јачу кубикажу! Мора да постоји нека градација, поступност, предзнање,знање и стицање искуства.
Просечан пензионерски дан Зубе Аранђеловића почиње јутарњом кафом а када испрати садашњу партнерку Драгану на посао прелиста чланке о мото спорту. Када је у прилици погледа снимак неке трке на телевизији и потом оде у аутоелектричарску радионицу у којој проведе онолико времена колико му здравље дозволи. Како је једини мајстор који у граду ради струју на мотоциклима доста је заљубљеника у брзине који своје љубимце довезу на дијагностику и поправку код мајстор Зубе који би, да је то могуће, слободно се може рећи стекао докторску тутулу свог заната.
Крај нашег разговора Драган Аранђеловић Зуба посвећује свим учесницима у саобраћају а посебно се фокусира на младе и амбициозне који кипте од жеље за доказивањем.
– Свако додавање гаса у саобраћају доноси ризик. Понашајте се у вожњи као џентлмени. Ако желите узбуђење и жудите за брзином дођите у СМУ Мото клуба „Ватрени“ или било који други и покажите своје вештине. Ту су људи који имају искуства, знају много тога, желе да вас усмере помогну и науче добром. Супарник у такмичењу налази се на стази и треба се тркати са њим а не са животом.
Д.В.