Иконија Поповић нова је полазница школе словеначког језика у Костолцу. Живи у Смедереву, мајка је двоје деце и заједно са супругом Дарком приватна предузетница, али ништа јој није препрека да сваког уторка путује на часове који се одржавају у костолачкој Техничкој школи. Словеначки уче и син Ђорђе и ћерка Ксенија, који због те љубави и одлучности сваке суботе путују у Београд на предавања.
– Све је то велико и значајно искуство, посебно за будућност деце. У Костолцу сам јако лепо прихваћена. Атмосфера на часу је изузетна. Учитељица Татјана је без икаквог претеривања најдивнија особа. Потпуно је посвећена, љубазна и ужива у томе што ради. Заједно са њом долазим уторком до Костолца. И сви остали су дивни. Иван Чепин је права „жива енциклопедија“. Толико тога зна и несебично дели са осталима. И сама сам много од њега научила о Словенцима, прича Иконија, и посебно наглашава значај породичне слоге у свему на шта се намеримо у животу:
– Велика подршка је мој супруг Дарко. У свему се надопуњујемо и у свему смо заједно, на послу, код куће. Подржавамо идеје оног другог и то јединство нас оснажује.
Иначе, Иконија потиче од словеначке породице Лукнар. Деда Иван рођен је 1928. године у Кочевљу. У Србију је дошао због посла у Лесковцу. Ту је срео Иконију са којом је засновао породицу. Након неког времена преселили су се у Пећ, где је деда Иван радио као руководилац у предузећу „Косово – транс“. Иконојини родитељи, Марјан и Момирка, упознали су се у Пећи и добили три ћерке, међу којима је и наша саговорница, крштена по баки. Убрзо се породица, такође због посла, доселила у Смедерево.
Данас Иконија у Словенији нема ближу родбину, али су деца, Ксенија и Ђорђе, у организацији београдског Удружења „Сава“, боравили у Словенији. Одушевљени искуством, решили су да тамо упишу средњу школу. Родитељи, Иконија и Дарко, ту су жељу храбро подржали. Зато их суботом возе у београдску школу словеначког:
– Тамо је велики број деце и већ су то јако лепа пријатељства међу њима. Обоје одлично напредују. У исто време смо почели да учимо и њима иде боље него мени. Вежбамо заједно и бодримо једни друге, прича Иконија, и на питање како се осећа при помисли да ће ускоро Ксенија и Ђорђе кренути путем Словеније каже:
– Важно је пустити децу да граде свој пут и у томе их пратити. Верујем да је то кључно за њихову будућност. Без спутавања. Морају некада и сами осетити шта је добро, а шта лоше, јер их живот неће мазити. Супруг и ја се трудимо да деци „усадимо“ две ствари: корење и крила. Корење, како би знали ко су им преци, да познају традицију и културу.., а крила да би могли да одлете и граде своје животе.
Пројекат „Словенци Браничевског округа“ суфинансира Министарство културе и информисања РС / Projekt „Slovenci Braničevske regije“ sofinancira Ministrstvo za kulturo in informiranje RS / Серијал текстова биће објављиван на српском и словеначком језику.
(ПРЕВЕДЕНО НА СЛОВЕНАЧКИ)
Moč zloge in odločnosti
Ikonija Popović je nova učenka dopolnilnega pouka slovenskega jezika v Kostolcu. Živi v Smederevu, je mati dveh otrok, skupaj s soprogom Darkom je samostojna podjetnica, toda nič je ne more zmotiti, da vsak torek potuje na ure, ki se udejanjajo v Tehniški šoli v Kostolcu. Slovensko se učita tudi sin Đorđe in hčerka Ksenija, ki zaradi te ljubezni in vztrajnosti vsako soboto potujeta v Beograd na predavanja.
– Vse to je velika in pomembna izkušnja, predvsem za prihodnost otrok. V Kostolcu so me zelo lepo sprejeli. Vzdušje pri pouku je izjemno. Učiteljica Tatjana je brez kakršnegakoli pretiravanja prekrasna oseba. Je popolnoma posvečena, prijazna in uživa v svojem delu. Ob torkih skupaj prideva do Kostolca. Tudi vsi drugi so krasni. Ivan Čepin je prava „živa enciklopedija“. Toliko tega ve in nesebično deli z ostalimi. Tudi sama sem se veliko naučila od njega, nam zaupa Ikonija, predvsem pa poudari pomen družinskega razumevanja v vsem, kar načrtujemo v življenju:
– V veliko podporo mi je soprog Darko. V vsem se dopolnjujeva in sva v vsem skupaj, v službi in doma. Podpirava ideje drug drugega in ta enotnost nas okrepi.
Ikonija sicer izhaja iz slovenske družine Luknar. Dedek Ivan je rojen l. 1928 v Kočevju. V Srbijo je prišel zaradi službe v Leskovcu. Tam je srečal Ikonijo, s katero je ustvaril družino. Po določenem času so se preselili v Peć, kjer je dedek Ivan delal kot vodja v podjetju „Kosovo – trans“. Ikonijina starša, Marjan in Momirka, sta se spoznala v Peći in sta dobila tri hčerke, med katerimi je tudi naša sogovornica, ki je dobila ime po babici. Kmalu se je družina, spet zaradi službe, preselila v Smederevo.
Danes Ikonija v Sloveniji nima bližnjih sorodnikov, toda otroka, Ksenija in Đorđe, sta v organizaciji beograjskega društva Slovencev „Sava“ obiskala Slovenijo. Navduđena nad to izkušnju sta se odločila, da se bosta tam vpisala v srednjo šolo. Straša, Ikonija in Darko, sta to željo pogumno podprla. Zato ju ob sobotah vozita v Beograd, na dopolnili pouk slovenščine:
– Tam je veliko število otrok in med njimi so se že ustvarila zelo lepa prijateljstva. Oba odlično napredujeta. Istočasno smo se začeli učiti, in njim gre bolje kot meni. Vadimo skupaj in spodbujamo drug drugega, pripoveduje Ikonija, ter na vprašanje, kako se počuti ob misli, da bosta Ksenija in Đorđe kmalu šla v Slovenijo, pove:
– Pomembno je pustiti otroke, da utrejo svojo pot in jih v tem spremljati. Verjamem, da je to ključno za njihovo prihodnost. Brez omejevanj. Včasih morajo tudi sami občutiti, kaj je dobro in kaj slabo, saj jih življenje ne bo razvajalo. S soprogom si prizadevava, da otrokoma „vsadiva“ dve stvari: korenine in peruti. Korenine, da bi vedeli, kdo so njuni predniki, da poznata tradicijo in kulturo.., ter peruti, da lahko odletita in gradita svoje življenje.
-
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају ставове органа који је доделио средства / Stališča, izražena v podprtem medijskem projektu, ne odražajo stališč naročnika