Међународни фестивал дечијег драмског стваралаштва у Трстенику „Моравски цветић“, други по реду, донео је члановима Драмског студија Центра за културу Пожаревац значајне награде. Најмлађи пожаревачки глумци под руководством ментора и редитеља Слободана Бобе Степића остварили су успех комадом „Кирија“ Бранислава Нушића и у свој град донели вредна признања. Василије Радосављевић освојио је Плакету „Моравски цветић“ за улогу „Дете четири“, Стефан Милојевић је добио Диплому за најбољег глумца представе за ролу најстаријег сина, специјална награда за кореографију припала је Катарини Петровић а специјалну награду за улогу „Дете два“ добила је Теодора Вујовић.
ВАСИЛИЈЕ РАДОСАВЉЕВИЋ
ВАСА, ГЛУМАЧКИ ДАСА
Василије Васа Радосављевић је рођен у Београду, али је одрастао у Пожаревцу где похађа трећи разред Основне школе „Доситеј Обрадовић“ код учитељице Светлане Мирчић.
– Мама је сазнала за Дечији драмски студио у Центру за културу и пријавила ме. Када сам дошао првог дана, срео сам неколико другара, гледао како и шта раде, а касније сам се и сам укључио. Редитељ Боба нам је сваког часа давао да по нешто одглумимо, а добијали смо и задатке које смо припремали код куће. Задаци нису били тешки и трудио сам се да све урадим на начин који сам научио.
Како је било када је на ред стигао текст „Кирија“?
– У почетку ме редитељ није планирао, али после пар проба, Боба ми је доделио улогу Четвртог детета, која у тексту и не постоји. То је лик који воли много да измишља, тако да сам и ја радећи на улози имао могућност да додам све што желим.
Сигурно да ти није било лако. Одакле инспирација?
– Инспирацију сам нашао у једном цртаном филму, односно у земљи која се налази у дубини наше планете. Реч је о Слактери, која ми се јако свидела и где се дешавају и виђају чудне ствари од којих неке не можете ни да замислите. Тамо живе бића – Слагови, а ја сам све те догодовштине прилагодио и сместио у моју позоришну улогу.
Када сте припремили представу и дошли на премијеру, да ли си имао трему?
– Да! У публици су били мама и тата, скоро цела родбина, пуна сала људи и баш сам имао трему! Али, колико се сећам, нисам много грешио. јер су ту били другари који су ми пружали подршку. У ствари, свако је помагао сваком, тако да се грешке чак и нису примећивале.
Васо, пошто озбиљно радите и имате редовне пробе, како функционише однос школа – позориште?
– У позоришту радимо око осам сати увече, тако да није тешко да се организујем. Уз глуму се бавим рукометом и свирам гитару, а нађем времена да се поиграм са сестрама Ангелинон, Антонином и братом Алексијем.
СТЕФАН МИЛОЈЕВИЋ
ПОЧЕО КАО ЧАПЛИН
Стефан Милојевић рођен је 2004. године у Сибници. Стефан се са породицом у Пожаревац доселио када је имао две године. Има сестре Ирену, Магделу и Нину. Похађа осми разред Основне школе „Десанка Максимовић“, а разредни старешина му је Ивана Роквић.
-Као мали волео сам да имитирам баке, деке и родбину која живи на селу, тако сам део нагласка и начин изговора прихватио као свој. Но, доласком у Дечији драмски студио, наш редитељ Боба Степић указао је на оне неправилности и почео да ради самном, тако да ми је чланство у Групи пружило двоструку могућност: да правилно и јасно изговорам поједине речи и да савладам основе глуме, говори.
Како се глуми посветио још као ђак трећег разреда, интересовали смо се за његов и однос ка позоришту.
– Тада сам први пут глумио Чарли Чаплина. Имитација је била успешна, насмејао сам све присутне, а ја сам се заљубио у глуму. Тај подстрек допринео је да наставим, тако да сам постао члан драмске секције и остварио неколико улога у оквиру школских приредби.
Чију си подршку имао?
– Посебно ме је подржала наставица енглеског и она ми је предложила да постанем члан Драмске групе у Центру за културу. Иначе, када сам дошао, морам да кажем да сам се уплашио, јер ово је право позориште, права сцена, прави редитељ… Моје прво појављивање било је на јавном часу у оквиру „ЗИП-ЗОП“-а, где смо све вежбе које смо до тада радили представили на сцени пред великим бројем вршњака.
Када је о глуми реч, шта је по теби најбитније?
– Мислим да су говорне вежбе најважније. То су углавном брзалице које радимо од најтише и најспорије све до најгласније и најбрже и обрнуто. Ту су физичке вежбе и сценски покрет, а када све то савладамо крећемо на текст.
Како су текле припреме за комад „Кирија“?
– Биле су физички напорне, јер без кондиције нема представе. На то се надовезивао текст и на крају кореографија. Све је морало да иде прецизно, ако неко погреши да га „покријемо“ импровизацијом, јер све је то нормалан рад и пут којим иду и професионалци. Нараво, у свему смо пратили редитеља Бобу Степића, јер, да га нисмо пратили – не би много научили.
Ове дане, уз редовне пробе, Стефан много времена проводи припремајући се за упис у средњу, највероватније Политехничку школу, али те године искористиће за максималан рад на глумачком усавршавању, јер му је циљ да студира глуму.
КАТАРИНА ПЕТРОВИЋ
И ГЛУМИЦА И КОРЕОГРАФ
Катарина Петровић је рођена 2004. године и ученик је Основне Школе „Вук Караџић“ код разредног старешине Слободана Јовановића. Како се ових месеци увелико припрема за средњу, жеља јој је да настави школовање за зубног техничара.
Желећи да мало „разбијемо“ разговор шалом, прво питање за Каћу било је да ли је пред скок у воде глуме најпре ставила појас за спасавање?
– Како сам глумом почела да се бавим у млађим разредима основне школе, није било треме, па ни појас за спасавање није био потребан. Било је бројних представа, наступа, искуства, али начин рада није био на овако озбиљном нивоу ангажовања у Драмском студију Центра.
Прво сценско искуство стекла је бављењем балетом, а то је почело још у време када је имала четири године. Захваљујући тој чињеници, Катарина је у оквиру припреме и реализације представе „Кирија“ имала двоструку улогу:
– Глумачка улога била је Старија ћерка а друга, можда озбиљнија – да припремим кореографију којом представа обилује. Када сам од редитеља Бобе добила тај задатак, а имајући у виду да сам се од малена бавила балетом, у први мах ми се учинило да ће то ићи лако. Но, смислити покрете и научити колеге комплетној кореографији био је тежак посао.
На срећу, чланови глумачке екипе вредно су радили, слушали Катарину и на најбољи могући начин савладали изазов, али она није на најбољи начин прихватила поверену улогу:
– Чини се да ми улога старије ћерке некако није легла. Можда због тога што сам се доста посветила кореографији, но, месец дана пред премијеру, улога је била „избрушена“ и све је дошло на своје место.
Катарина, ако није тајна, да ли се међусобно, по некад, на проби посвађате?
– На свакој проби и нашем сусрету овде у Дома влада позитивна атмосфера, сви се слажемо, радимо, учимо… Наравно, као и у сваком колективном раду не може баш све да буде идеално, па –севне и нека варница, али се све реши брзо и другарски.
На почетку сусрета сазнали смо да те очекује средња школа која нема додирних тачака са глумом…
– Без обзира на то, не планиран да оставим сцену. Уосталом, видећемо којим током ће све ићи, јер сам од малена везана за уметност.
ТЕОДОРА ВУЈОВИЋ
КАКО ЈЕ ТЕОДОРА САЗНАЛА ТАЈНУ РОМЕА И ЈУЛИЈЕ
Теодора Вујовић, ученица је шестог разреда Основне школе „Краљ Александар I“ код разредне Весне Покимице.
– Много волим глуму и од малена сам по кући нешто глумила, имитирала, певала. .. Но, то је било само у кући, јер, кад год сам се нашла у већем друштву било ме је стид, имала сам трему и нисам успевала да покажем оно што знам. Тек у основној школи сам се ослободила, а оне мало веће кораке на сцени начинила сам овде у Центру за културу уз нашег редитеља Бобу. Сада, после учења, вежби и наступа публика за мене као да не постоји. Ту су само моји другари на сцени, покрети, текст и редитељ.
Да ли је био тежак рад на представи?
– Како је текст специфичан, ми смо доста сами радили на њему. Рецимо, ако ја путујем у Италију, морала сам код куће да сазнам све занимљивости о тој земљи. У почетку је то било тешко, међутим, временом је постало јако занимљиво, а за мене и корисно: сазнала сам где је Ромео изјавио љубав Јулији, што сам касније једина у одељењу знала!
Како изгледа ваша проба?
– Када се припремамо за наступ или такмичење, пробе су баш озбиљне. Тада радимо кондиционе вежбе: ходање, трчање, чучњеве, колут напред и паралелно изговарамо брзалице. У томе нам много помаже редитељ који даје ритам вежбама, јер се оне наизменично изводе у складу са његовим инструкцијама. Како време протиче, тако су вежбе напорније док у другом делу ми уз вежбе изговарамо текст представе. Наравно да ништа није случајно, јер глумац да би одиграо једну представу, мора да има кондицију исту као када би морао под напором да истрчи шест километара. Видите, није лако бити глумац!
Влада Винкић