Археолошка истраживања Народног музеја Пожаревац, започета 2007. године, средствима Града Пожаревца, под руководством музејског саветника Драгане Спасић Ђурић, у овогодишњој кампањи су крунисана доказима о Браничеву као епископском центру.
Досадашњим истраженим објектима, којих је око две стотине стамбеног, економског, радионичког карактера, прикључио се и монументални објекат базиликалног типа, тј. епископска црква.
Музејски саветник, археолог Драгана Спасић Ђурић истиче да се на његовом истраживању радило и током 2025. године, а да су ископавања у овој години, подржана додатним средствима Града Пожаревца, омогућила ширење ископа у правцу истока, где је откривен олтарски простор димензија 10 x 10,40 метара, који се завршава апсидом.
ПОТВРЂЕНА ЕПИСКОПСКА ЦРКВА
– Олтарска преграда, позиционирана правилним жлебовима и правоугаоним удубљењима за стубиће – носаче, на масивним плочама од шкриљаца (зеленца), налази се у непосредној близини асфалтног пута ширине око 5 метара, тако да се централни брод – наос испред олтарског простора, налази испод њега. Део наоса је истражен западно од пута, као и припрата и портал – остаци улаза на западној страни, објашњава Спасић Ђурић и наставља причу о новом открићу:
– У северном броду се налазе остаци конхе, за коју се претпоставља да је крстионица или капела, а западно од ње је пунозидана, скоро квадратна конструкција, могуће цистерна или база звоника. На јужној страни истраживања су лимитирана бетонском оградом порте цркве Св. Ђорђа.
– Претпоставља се да је тробродног типа, са сложеним олтарским простором који осим централног, садржи и бочне просторије. Површина од улаза до краја олтарског простора патосана је полираним масивним каменим плочама тамноплаве и тамноцрвене боје, које подражавају гранит и порфир.
– Два нивоа поднице сведоче о обнови, што је потврђено и постојањем два слоја живописа. Услед велике фреквенције верника под је трпео оштећења, јер је на појединим местима поправљан накнадним убацивањем мермерних, вероватно римских плоча.
– Судећи по остацима фреско малтера, црква је у целини била живописана, а колорит и квалитет боја указују на искусне сликаре из великих византијских сликарских центара попут Солуна, Цариграда.
– Делови срушених камених и мермерних стубова, колона и пиластара представљали су носеће елементе, а фрагменти архитектонске пластике сведоче о богатој декорацији овог сакралног здања. Бронзани свећњак, део бронзаног полијелеја из дванаестог и прве половине тринаестог века, нађен у близини олтарске преграде, првобитно је био смештен у центру главног брода и осветљавао простор за време литургије.
– Посебно се истиче масивна мермерна шишарка на квадратном постољу, рељефно клесана из једног комада и постављена у близини олтарске преграде, као декор и симбол бесмртности и обнове живота. Претпоставља се да је донета из оближњег Виминацијума, али се не искључује могућност постојања римског објекта у близини цркве, а секундарно коришћење античких споменика и материјала је честа појава у средњовековном црквеном градитељству.
– Црква је зидана од притесаног и ломљеног камена и опеке, уз употребу кречног малтера. Малтерне фуге од 8-15 центиметара указују на монументалност и квалитет градње, а делови малтера сферичне форме на постојање куполе.
– На основу досадашњег истраженог простора димензије објекта износе 31 x 15,5 метара. Профили археолошког ископа и неистражене површине са северне и јужне стране индицирају постојање бочних простора, тако да ће се коначне димензије знати након нових истраживања.
ВЕЛИКИ ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ
Драгана Спасић Ђурић указује на то да се, прелиминарно, на основу новца, градња цркве датује у време Јована II (1118-1143) и Манојла I Комнина (1143-1180).
– Изграђена је на старијем средњовековном објекту, који је такође био живописан, а претпоставља се да се ради о старијој цркви, из периода 10. или 11. века, када је успостављена Браничевска епископија, објашњава наша саговорница и додаје:
– Наиме, 1019. године, у повељи Василија II, међу епископима у саставу аутокефалне охридске архиепископије помиње се и епископ браничевски, чија је епархија обухватала широк простор и бројна насеља са обе стране Мораве, а међу њима и град моравски (Дубравица).
– Хришћанска некропола од 25 истражених гробова, формирана пре градње цркве, доказује сакрални континуитет и религијску енергију овог простора, али недостатак прилога онемогућава прецизно датовање.
– Нажалост, црква је вандалски срушена и опљачкана, а трагови горења указују на додатна уништења, због чега су отежана дефинисања појединих површина. Конструктивни елементи се археолошки детектују у негативу и темељним рововима, као што је случај са апсидом. Велике количине грађевинског шута (преко 500 м3), које су уклоњене да би се дошло до основног габарита, илуструју величину и сложеност овог објекта. Пљачкања и недостатак покретног инвентара отежавају прецизније хронолошко опредељење.
– Напади и пустошења Мађара током 1182. и 1183. године вероватно су довела до првог рушења, али обнове подова и живописа доказују да је она поново подинута и била у употреби и током 13. века.
– Прецизнија хронолошка, историјска и архитектонска валоризација уследиће након потпуне истражености овог монументалног црквеног здања, од великог значаја за историју Браничевске епископије.
Р. Н.