На пољима Браничевског округа приводи се крају жетва озиме пшенице, која је у сетвеној структури заузимала површину од 30.000 хектара. Приноси пшенице су се кретали од 2,8-7 t/ha сувог зрна у зависности од примењене агротехнике, а просечни принос пшенице је 4 t/ha. Мастер инжењер пољопривреде у ПССС Пожаревац Данијела Илић указује на то да пољопривредне произвођаче, након завршене жетве пшенице, очекује важна агротехничка мера, а то је заоравање или љуштење стрништа.
– У време жетве пшенице температура ваздуха је често 35 и више степени, а температура земљишта на огољеној парцели достиже не ретко и 70 степени. У таквим условима испаравање влаге из дубљих слојева земљишта је велико, каже Илић, и додаје:
– Заоравањем стрништа се прекида капиларитет и чува земљишна влага што омогућава лакше заоравање жетвених остатака, уништавање пониклих корова, стварање мрвичасте структуре па је касније лакша и квалитетнија основна обрада земљишта. Дубина љуштења зависи, пре свега од типа и влажности земљишта и количине жетвених остатака и износи 10 -15 cm. Приликом љуштења стрништа требало би унети 7- 8 kg азота (најчешће УРЕА) по тони жетвених остатака како би се убрзала минерализација органске материје и спречила азотна депресија.
Осим што земљиште обогаћују хумусом, жетвени остаци имају значајне количине минералне материје, па се заоравањем у земљиште враћају хранива изнета приносом. Уместо љуштења стрништа може се одмах обавити орање на пуну дубину и заоравање потребне количине органских и минералних ђубрива за наредни усев, али не и спаљивање стрништа. Спаљивањем сламе наноси се велика штета ораницама са дуготрајним последицама. Долази дo губитка значајне количине органске материје, азота, хумуса и до уништавања корисне микрофлоре у земљишту, чиме се на дужи рок нарушава биолошка равнотежа и агроекосистем. Спаљивање сламе и других биљних остатака неоправдано је не само са агрономског становишта, већ је и веома опасно због могућности ширења ватре и изазивања пожара ширих размера. Зато је и законом забрањено и кажњиво.
Д. Д.