– Многи људи не осете ту количину емоција за цео живот колико ми осетимо у једном дану, једном ми је рекао колега тренер и то је велика истина, тако почиње разговор Марко Стојановић, одбојкашки тренер, који каже да са својих 27 година има искуства, али да оно најтеже у његовој каријери тек предстоји.
Наш саговорник тренутно је тренер и статичар Женског одбојкашког клуба „Logatec“ из истоименог града у Словенији, а у ове воде упловио је 2013. године као помоћни тренер Школе одбојке „ДИФ“ Београд уз Вању Грбића и Николу Мајсторовића. Наравно, за одбојку се везао далеко раније као играч, најпре у пионирима „Младог радника“, а доцније у јуниорима и кадетима београдске „Црвене звезде“.
Марко је рођен 1994. године у Пожаревцу и радо се сећа времена када се са клинцима из зграде играо покрај „Ламеле“ у Улици Моше Пијаде.
-Ту смо одрастали и дружили се, а када се заиграмо и заборавимо на време, нас родитељи јуре око зграде да идемо кући. Као и већина деце из тог дела града и ја сам уписао Основну школу „Доситеј Обрадовић” у којој се наше дружење наставило, али и уводило у нове светове. Већ тада, као деветогодишњака, на једној утакмици Одбојкашког клуба „Млади радник“ одушевили су ме игра, играчи и атмосфера, а играч Драган Бонић, постаје мој идол. Он ми је препоручио школу одбојке код професора Воје Миланковића и тако је све почело.
ЧЕКАО ШАНСУ
Ова година је заправо Марково одбојкашко пунолетство, а после осамнаест година није играч већ тренер.
Марко који је своје школовање од петог разреда наставио у школи “Краљ Александар Први”.
– Имао сам срећу да ми разредни старешина буде професорка Биљана Петковски, а наставници Влада Гајић, Весна Покимица и многи други са пуно разумевања за моје напредовање у спорту. Био сам члан пионирске екипе „Младог радника“ после чега настављам да тренирам са кадетима. Толико сам се трудио да сам у једном тренутку ишао и на тренинге сениора и чекао шансу да ускочим ако им фали играч, вели наш саговорник.
По основној школи Марко Стојановић уписује Пожаревачку гимназију, али већ на полугодишту прелази у Београд у Спортску гимназију и наставља одбојкашки пут у кадетској и јуниорској екипи „Црвене звезде“ на позицији примача сервиса и либера. Период средње школе је одлука за професионално бављење спортом: заволео је тренерски посао „на прву лопту“ и одлази на Факултет спорта и физичког васпитања у Београду, смер Одбојкашки тренер.
– Уписом на факултет игру сам лагано мењао озбиљним радом и усавршавањем за тренерски позив. Наравно, љубав према лопти никад није престала: бранио сам боје факултетске екипе и тимова из Петровца на Млави и Ариља, јер тај осећај на терену је неописив, искрено говори Стојановић.
ПОЖАРЕВАЦ БУДИ УСПОМЕНЕ
Током основних студија радио је као тренер рекреативног трчања, персонални тренер, а првенствено тренер одбојке и увек је био уз неког од старијих и искуснијих колега не би ли научио нешто више. Међу њима су прослављени репрезентативац Владимир Вања Грбић, затим проф. др Горан Нешић професор са факулета и искусни тренер, па велики пожаревачки одбојкаш Драган Бонић тренер „Младог радника“, али и велики број домаћих и светских одбојкаша и одбојкашица од којих учи нијансе и „краде“ тајне овог спорта. Марко нам са поносом набраја своје ангажовање као тренера у u “BRC – Belgrade Running Club”, тренера Женске одбојкашке екипе Факултета за спорт и физичко васпитање Универзитета у Београду, тренера сениорске и кадетске екипе ОК „Akademija Singidunum“ Београд, помоћног тренера и статистичара Одбојкашке репрезентације Универзитета у Београду, персоналног тренера у “Life Active” Београд, тренера у Одбојкашком кампу „Вања Грбић“…
– Последњих година сам у иностранству. Наиме, пре три године био сам у клубу „CSM Lugoj“ из Румуније у коме сам радио као статистичар и помоћни тренер. Те сезоне смо били други у Балканском купу и трећи у купу Румуније, пети у лиги и обезбедили европска такмичења. На крају сезоне се селим у Словенију уписујем Мастер студије на Факултету за спорт Универзитета у Љубљани и почињем са радом у Одбојкашком клубу „Logatec“, као тренер млађих категорија и помоћни тренер и статистичар сениорске екипе. Прошле сезоне обезбедили смо улазак у Прву лигу, што је највећи успех Клуба претходних година. Када је пауза у дворанској одбојци, почињу кампови или одбојка на песку у којој сам од прошле године, прича наш саговорник наглашавајући да радо долази у Пожаревац, где му је отац и један део породице.
– Када дођем у Пожаревац волим да га обиђем уздуж и попреко. Ту се буде успомене, а ако се игра одбојка у Хали спортова, то сигурно не пропуштам, са осмехом на лицу каже Марко и на питање како је налазио ослонац за рад у коме сада остварује успех одговара:
-Искрено, кроз целу каријеру мајка Татјана ми је пружала и пружа највећу подршку. Када је било тешко, када је требало одрећи се неких ствари, не одустати…она је била ту на чему сам јој неизмерно захвалан. Наравно ту је сада и вереница Сара, породица, најбољи пријатељ који је такође у Словенији. У спорту се све лако окрене, тако да када је најтеже потребан је неко да те саслуша и подржи да останеш на правом путу, са својим одлукама. Трудим се да доносим праве одлуке за напредак каријере. Но, видећемо како ће пут даље ићи. „Млади радник“ је као клуб дубоко у мом срцу и није искључено да покушам да му вратим све што је он мени дао, говори Марко Стојановић и закључује наш разговор речима:
– Поручио бих младима који су тек закорачили на паркет да уживају сваки дан у свему што одбојка и спорт уопштено пружају. И првенствено да не одустају! Јер, одбојка није нешто што се учи преко ноћи, то је процес који тражи време, одрицање и посвећеност, ако наставе када је тешко и истрају, водиће здрав начин живљења и добиће нешто у чему могу да уживају читав живот.
Влада Винкић