Професионално, читав свој радни век наш саговорних провео је у администрацији. Но, духовно и стваралачки сваки слободан тренутак посвећује узвишеној мисији моја му је рођењем подарена: ликовној уметности. Протекле четири деценије, колико у рукама држи кист и палету преносећи на платна импресије сопственог окружења и недирнуту лепоту завичаја: Хомоља и његових планина, речица, путељака, шума и пашњака, а инспирација, попут Млаве из свог миленијумског врела, непресушно се излива на дела нудећи заљубљеницима уметности и природе ватромет боја, сијасет детаља и део сопствене душе. Речју, Драгиша Симеоновић Симон.
Рођен 1958. године у Милановцу основну школу завршио је у оближој Жагубици, седишту овог дела Хомоља, Гимназију у Петровцу, а љубав ка озбиљном усавршавању у области ликовног стваралаштва на факултету, попут многих тајних, младалачких, остала је неостварена! Напротив, то га није обесхрабрило да уз истомишљенике и школоване сликаре настави пут који је почео овако:
– У основној школи била је приређена изложба ликовних радова нас ученика, међу којима је учитељица изабрала и мој цртежа урађен на блоку број 5. Моје првобитно усхићење претворило се у фијаско када су остале учитељице и наставници пажљиво гледајући мој цртеж почели да коментаришу да то није мој самостални рад, већ да је неко веома стручан помагао па чак и – нацртао! То је створило велики бунт у мени, а неправда коју сам осетио само је допринела да се максимално посветим цртежу и сликарству уопште, вели Симеоновић у коме пар година касније професор ликовног Костић из Гимназије у Петровцу открива таленат и склоност и пружа му огромно поверење, подршку и смернице, посебно у области портрета које је Симон такође сјајано радио.
У разговору сазнајемо да у породици Симеоновић није било чланова који су се бавили уметношћу. Отац Тихомир, државни службеник, слободно време посвећивао је калемарству и пчеларству, мајка Миља бавила се својим обавезама, док је Драгишина сестра Драгица завршила Учитељску школу и посветила се овом племенитом послу, у оквиру кога је научила да свира виолину, савладала сликарство и још неке уметничке дисциплине неопходне за професију.
ОД НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ДО ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА ХОМОЉА
Прве самосталне и групне изложбе наш саговрник имао је још као ученик Гимназије у Петровцу. Када је о техници реч, у почетку се доста посветио цртежу пероми тушем, а доцније уљу на платну. По повратку из војске, где је такође сликао и имао самосталну изложбу, оснива сопствену породицу, тако да наступа период од неколико година када ређе ради а више се посвећује одрастању синова Бранка, Марка и Душана и супрузи Сунчици, који му ову пажњу доцније вишеструко враћају огромном подршком у уметничком раду. Иако уметнички обдарен и плодан, Симеоновић годинама ради у Секретаријату за Народну одбрану, потом у Прекршајном суду а последње три године приближио се својој пасији која га прати од младости: запослен је у Завичајном музеју Хомоља у Жагубици као документариста.
– Иако мала средина, Жагубица је нама увек нудила адекватан простор за рад. У прво време у Културно просветном центру, потом смо имали атеље који нам је уступила општина и ту су долазили Јанко, Развигор, Воја и други, радили смо заједно, дружили се, размењивали искуства… Посебно занимљиво било је организовање радионица са талентованом децом коју смо учили основама. Потом смо радили при музеју, али је тај простор био мали. У сваком случају, овде уметност живи, говори Симон.
ХОМОЉСКИ УМЕТНИЦИ
Деведесетих година формирано је Удружење Ликовних уметника Жагубица а потом и Хомоља – УЛИХ. Како сазнајемо у то време, али и данас, било је задовољство да се уз сопствени рад помогне на ликовном уређењу одређених простора, припреми бројних манифестација и свега што је било у делокругу уметника седишта ове хомољске општине.
– Незаобилазнио је поменути саму срж тог Удружења: Јанко Лалић, Развигор Маринковић, Воја Кумрић, Слободанка Јорговић, Влада Тодоровић…Тада су кренуле колективне и самосталне изложбе како у Жагубици, тако и Мајданпеку, Петровцу, широм Србије. Неизоставно је поменути бројне ликовне колоније, посебно нашу Хомоље Арт са префиском међународна, која се због пандемије ковида није одржала минуле године, али се надамо да ће овог лета бити реализована, вели Симеоновић.
Рад Драгише Симеоновића базиран је на експресији и импресији. Као стваралац у души је пејсажиста, ослоњен на воду, врело Млаве као срце и извор живота овог дела Хомоља. Радове ствара у уљу док у стваралаштву незаобилазан део чине и портрети. Посебно истичемо његову прошлогодишњу самосталну изложбу „Прича о Хомољу“ коју је чинило 24 рада док је о тематици излишно говорити – о томе вели сам назив. Но, не треба заборавити на стотине колективних и самосталних поставки које су обележиле његову каријеру успешног сликара.
При крају сусрета интересујемо се како му протиче дан.
– Након редовних обавеза на послу и поподнева проведеног уз породицу, одем у мали атеље који се налазу при Завичајном музеју Хомоља и ту, уз музику стварам до неких два сата по поноћи. Драго ми је када сврате Јанко, Марија Алексић и пријатељи, мало попричамо, осмислимо нешто ново, опустимо се…Потом следи одлазак кући, сан и припрема за нови дан, закључује Драгиша Симеоновић Симон.
Влада Винкић