Поред трговаца, занатлија, лекара и надасве кафеџија –угоститеља, у пожаревачком крају било је и Грка – учитеља, поготово у првој половини деветнестог века када су деца отменијих српских грађана врло радо учила грчки језик. У то време учитељи су из Грчке, Македоније, Епира, долазили овде да би обављали те послове.Међу онима који су оставили дубљи траг у Пожаревцу био је и Никола Јанакидес.
Он се најпре доселио из једног села близу Козанија (западна Македонија) у Нови Сад, где је живео неколико година и предавао у грчкој школи. У Пожаревац прелази 1863. године и ту је као учитељ српској деци предавао у основној школи заједно са тастом Ђуре Јакшића, Симом Николићем.
Из брака са Српкињом Јованком, Никола је имао четири сина и ћерку, од којих је био најпознатији Ђорђе Јовановић, један од врло плодних и знаменитих вајара, који је српској култури и уметности оставио бројна дела, почевши од споменика Вуку Караџићу у Београду, Косовским јунацима у Крушевцу, па све до великог споменика кнезу Милошу у Пожаревцу.
Ђорђе је детињство и младост провео у породици свога оца Николе Јанакидеса, који је врло брзо посрбио своје презиме у Јовановић. Његовог оца Николу су ословљавали надимком „Даскал“ што на грчком значи учитељ и он је био колега и најбољи пријатељ са Симом Николићем, тастом Ђуре Јакшића. И сам Ђура Јакшић био је неко време учитељ цртања у пожаревачкој Гимназији, али је због свог бунтовног става према тадашњој власти прогањан. Он је оставио сведочанства о Пожаревцу тадашњег доба, па је између осталог писао о своме тасту Сими највише, али и о Николи Даскалу, оцу Ђорђа Јовановића.
У приповеци о Перковцу, што је синоним за Пожаревац, Ђура је давши лик Симе Николића, свог таста, дао и лик Грка учитеља Николе Даскала. Он је том приликом изнео мало преувеличане чињенице које не одговарају истини о супрузи Николе Јовановића, коју он назива „лепа Гркиња“, а она је била Српкиња, пореклом из Ивањице. Ђорђе Јовановић се љутио на Ђуру Јакшића што му је у негативном контексту писао о оцу, а посебно о мајци.
На споменику својих родитеља на Старом пожаревачком гробљу, Ђорђе Јовановић је 1904. године израдио бронзани дубоки рељеф са ликом својих родитеља, који је шездесетих година на волшебан начин нестао и никада није пронађен. Сестра Ђорђа Јовановића била је удата за тадашњег пожаревачког штампара Михајла Костића и често су виђали њеног оца Николу како седи испред штампарије свога зета Михајла у центру града.
Ђорђе је повремено долазио у Пожаревац, а интересантна је чињеница да је он израдио споменик кнезу Милошу по наруџбини тадашњег општинског руководства, 1898. године. Две године раније, пожаревачка делегација на челу са тадашњим председником Стојаном Павловићем, дедом Милене Павловић Барили склопила је уговор о изради велелепног споменика са Ђорђем Јовановићем. На тај начин окружна и локална власт је одлучила да се одужи свом некадашњем великом кнезу, који је Пожаревац начинио значајном и лепом вароши. Ђорђе, иако млад био је на гласу као изванредан вајар, реалиста, академац. Он се тада налазио у Паризу, прихватио је изазов и склопили су уговор вредан 12.000 тадашњих дуката, зашта је у то време могла да се купи велелепна кућа у Београду. Направио је модел, излио га у Паризу и до Београда допремио возом, затим бродом до Дубравице, а од Дубравице до Пожаревца превезен је воловским колима.
На лепом и великом постаменту Милош је представљен у мало већој природној величини у народном оделу, са ратничким обележјима, показујући правац где треба Турци да оду из Пожаревца, јер је и сам учествовао у ослобођењу Пожаревца 15. јуна 1815. године. На откривању споменика, у јулу 1898. године присуствовали су тадашњи краљ Александар Обреновић, његов отац Милан, председник Владе др Владан Ђорђевић, министри, велики број посланика Скупштине, окружних начелника, председника општина из околних срезова и неколико хиљада мештана. Истина, претходна два дана је падала киша, неки програми који су били предвиђени, нису реализовани, а најпре је одржана литургија у самој цркви којој је присуствовао српски митрополит. Споменик је открио краљ Александар Обреновић, испевана је песма о Милошу коју је написао Драгослав Брзак, а компоновао Стеван Мокрањац и приређен је ручак у окружном здању, које је десетак година пре тога подигнуто.
Сам Ђорђе Јовановић није био присутан на откривању споменика, тада је боравио у Паризу, а остала је прича како му ово дело није до краја исплаћено. И сам Ђорђе је једном приликом рекао: „Моји Пожаревљани ћифте, нису ми исплатили до краја“. Међутим, права истина је да је сам споменик исплаћен 12.000 дуката, али не и превоз који је вредео неколико хиљада динара и зато је Ђорђе био киван, јер је тај део трошкова морао сам да подмири.
Д. Динић