У комплетима новина „Реч народа“ у изобиљу занимљих текстова пронашли смо наслов „Само петице“ објављен 27. фебруара 1970. године из пера Миливоја Илића. Кратка прича о најбољем матуранту пожаревачке Медицинске школе Верици Костин, ученици IV/4 разреда, ђаку генерације. Почев од основне школе њене рубрике у школским дневницима испуњене су само петицама. На питање како је успела да усклади ваншколску активност са петицама каже: „Систематским радом и љубављу према свим предметима постигла сам овакав успех. До сада сам увек била одлична. Кад бих још и дипломски положила са одличним успехом, заиста бих била пресрећна“, изјавила је тада Верица можда и не сањајући да ће је животни пут одвести на стазу успеха, звању микробилога и доктора медицине.
Верицу Костин, због девојачког презимена сећају се њени вршњаци, али је мало Пожаревљана који не зна за Верицу Арсенијевић. Као стручњак и сарадник, међу колегама позната по толеранцији и особа која не намеће свој став по сваку цену. Као поборник очувања природе и окружења, један је од оснивача Еколошког друштва „Чачалица“. Иако у пензији, активан је и признат стручњак пожаревачке Поликлинике „Тектум“.
Рођена у радничкој породици Костин од оца Ивана и мајке Марије, Верица је одрастала у кући крај пожаревачког вашаришта. Занимљиво детињство на овом простору оставило је лепа сећања на игре са вршњацима и целодневне јурке и доживљаје на тада несагледиво великој ледини, како лети тако и зими. Но, оно што има посебан значај у животу Верице Арсенијевић је такозвана Петрикина школа у улици Лоле Рибара.
– У време када сам постала ђак, у тој згради налазило се истурено одељење Основне школе „Доситеј Обрадовић“ у којој сам учила прва четири разреда код учитељице Вере Јеремић, а потом до осмог наставу пратила у централној згради. По завршеној основној поново долазим у исти објекат јер се ту уселила Средња медицинска школа коју сам похађала као ученик општег смера. И на крају, у Медицинској школи сам двадесет пет година ученицима предавала микробиологију, објашњава наша саговорница.
Са свим петицама у основној школи, Верица је имала планове да се након средње постане архитекта. На одлуку шта ће јој бити професија отац није утицао али је као практична особа имала предлог да кћер стекне диплому која ће имати озбиљну основу у животу. Тако постаје ученик Медицинске школе коју завршава као носилац Вукове дипломе и по тадашњим правилима без полагања пријемног испита уписује Медицински факултет у Београду.
ДОКТОРИ МАРА И ГАВРА ПОСЛОВНИ РОДИТЕЉИ
– Након студија медицине, долазим у пожаревачки Дом здравља у коме као лекар опште праксе радим са пацијентима у ординацији, идем на терен по околним селима, а чак сам лечила и осуђенице у женском затвору. По указаној прилици за специјализацију велики утицај на мене имао је брачни пар лекара Мудрински. Како смо сарађивали и добро се познавали, докторка Марија, микробилог и доктор Гаврило задужен за област хигијене, предложили су да специјализирам микробиологију. Идеја ми се није допала, јер себе сам видела са слушалицама пред пацијентом а не пред микроскопом, али када су ми рекла да је то перспективна грана медицине, решила сам да послушам искусније од себе. И заиста, брзо сам се прилагодила и најпре радила све послове које раде лаборанти како бих разумела и основе овог посла. Тај период сам провела делом по београдским клиникама и почела да радим у Хигијенском заводу Пожаревац. Но, доктор Гавра је одмах предложио да са њим радим здравствено васпитање, те сам предавања деци и одраслима са одушевљењем прихватила, говори Верица Арсенијевић која је, како каже, половину живота посветила здравственом васпитању.
Чињеница са којом се у разговору са Верицом Арсенијевић боље упознајемо је да микробиологија, иако делује као пратећа грана, у сушини чини основу осталих грана медицине.
– Оно што микробиолог пронађе, уради антибиограм и упути савет ономе ко даље наставља да лечи, представља скоро половину посла, јер било да је интерниста, хирург, пулмолог, сазнаје проблематику са којом се суочава а не види је голим оком, разрешава је, па тек онда примењује своју специјалност, објашњава Арсенијевић која на питање шта је најтеже у микробиологији одговара:
– Најтеже некад а и данас је паразитологија. Када гледате узорке морате добро да „наоштрите“ очи и са највећом пажњом погледате цео препарат јер морате наћи узрочника који се можда сакрио у маси. То је ствар искуства које је драгоцено и значајно за лечење пацијента.
Верица Арсенијевић је у Заводу за јавно здравље Пожаревац активно радила од 1978. до 2012. од чега је 10 година била директорка. На руководеће место дошла је у годинама које су биле најтеже за земљу.
-То је било време распада Југославије, ратовања, хиперинфлације, бомбардовања, доба када није било довољно адекватних препарата на тржишту. Довијали смо се на разне начине, али смо радили као сат јер је то била савршена екипа од стручњака до помоћног особља. Речју: као породица. Сећам се када је Завод дошао до неких средстава, реновирали смо, кречили, селили се и највећи део посла сами радили. Није било разлике између лекара и помоћног радника. Чак је једна колегиница на породиљском одсуству дошла са речима: „Докторка, када можете ви, могу и ја да радим“, прича уз осмех докторка Верица наглашавајући да је Завод за јавно здравље Пожаревац, који стручно покрива Браничевски и Подунавски округ, у више наврата био међу најбољим инстотуцијама ове врсте у држави.
НОВА РАДНА ЕПОХА
По одласку у пензију, 2012. године Верица Арсенијевић почиње нову епоху у свом животу.
– Већ првог дана одлучила сам да останем активна у области којој сам посветила професионални живот. Наиме, Радован Станковић и Јадранка Живановић имали су замисао да оснују приватну зравствену установу, али им је требао покретач који су видели у мени и нашој лаборанткињи Јасмини. Са задовољстом сам прихватила идеју а када смо кренули Јадранка пита: „Како ће да се зове?“ и тада одјекне Тектум. Питам се шта је то тектум и чујем: кров. Кров под којим ће се људи наћи и чувати своје здравље. Више него симболично!
На питање како проводи дан Верица Арсенијевић каже: „Као и увек радно“. Устаје у 5 а у кревет иде у поноћ.
– У „Тектуму“ сам ујутру прва, као што сам некада била у Заводу. Како говори мој супруг: „Откључаваш и закључаваш као да си дежурни радник“. Сада тако говори Радован. Прве три године радила сам читав дан док нисмо дефинисали стручни кадар, а ево до данас радим само прву смену. Када дођем кући, након обавеза обавезно читам књигу, јер својевремено нисам могла да се посветим тој пасији. Сада у библиотеци тачно знају шта да препоруче, шта сам читала а шта не. Књига ме релаксира, искрена је наша саговорница.
Подршку животу и раду Верици Арсенијевић деценијама пружа супруг Вукашин који има велико разумевање за њено некадашње и садашње ангажовање, јер је као здравствени радник читав век до пензионисања провео у ОРЛ сали пожаревачке болнице. Обоје су посебно поносни на сина Слободана и кћер Ивану. Слободан је запослен у МУП-у а животни сапутник му је Драгана, главна сестра ОРЛ одељења Пожаревачке болнице. Ивана је дипломирани етномузиколог, ради са младима негујући домаћи мелос и традиционалне мелодије кроз Певачко друштво „Санвила“ и београдским вртићима.
Када је о наградама и признањима за рад и ангажовање реч Верица Арсенијевић их је годинама заслужено добијала.
– Многа су остала урамљена у Заводу, многа су кући, али су за мене највећа признања син и кћер, унука Катарина која већ има у плану медицину. Успехом сматрам то да је све што сам радила било коректно, људи ме памте, а посебно што са сарадницима остављам добре темеље да наследници наставе тим путем, закључује доктор медицине Верица Арсенијевић.
Влада Винкић
