Ближи се 6. август – Дан рудара, који се у Костолцу обележава низом догађаја, традиционалним полагањем венаца првим рударима у Старом Костолцу, манифестацијом “Костолачки котлић” и Меморијалним турниром у малом фудбалу “Миомир Цвијић Рус”.
У недељу, на теренима за мали фудбал, иза спортске хале, од 9 сати, биће одржан Меморијални турнир „Миомир Цвијић Рус“, док ће у поподневним часовима, на плажи „Топољар“, почети “Костолачки котлић”, етно сајам хране и пића и такмичење у кувању рибље чорбе.
На плажи ће се током дана продавати лутрија, на којој следе вредне награде. За добру атмосферу побринуће се бенд „Ноћ до подне“, а након проглашења победника, после 20 сати, концерт Николе Роквића и ватромет од 21 сат.
Организатори обележавања Дана рудара су Градска општина Костолац и Центар за културу „Костолац“, уз подршку Синдикалне организација “Копови Костолац”, Синдикалне организације “Термоелектране Костолац”, Удружења за промоцију културе, традиције и туризма “Од књиге до душе”, пицерије „Галија“ и ресторана „Дунавски драгуљ“.
ГОДИШЊИЦА ПРВОГ ШТРАЈКА РУДАРА
Дан рудара Србије, 6. август, званично је проглашен након Другог светског рата и отада се слави у свим рударским местима.
Подсећамо да се Дан рудара обележава у сећање на 6. август 1903. године, када је избио штрајк у Сењском руднику. Рудари Србије су се тог дана први пут организовано и успешно супротставили послодавцима ради заштите својих права, захтевајући већу безбедност на послу и веће плате. Рудари су до тада радили и живели у изузетно тешким условима. Становали су у земуницама, шупама од прућа у којима је било влаге, воде и блата. Радно време у јами је износило 12 до 16 сати, а олај и карбит за осветљавање, експлозив за минирање у јами, чак и оштрење алата за копање угља, наплаћивани су од рударских надница. Плате нису примали у новцу, него у тантузима, за које су могли да купују само у продавницама које је држао власник рудника.
Такви услови живота и рада довели су до првих побуна рудара и њихове обустава рада. Преломни тренутак у историји српског рударства догодио се 6. августа 1903. године, када је управник рудника отпустио водеће чланове радничке организације, који су одмах организовали раднички збор и позвали на штрајк.
Преговори нису уродили плодом и 600 рудара је из Сењског Рудника кренуло ка Ћуприји. Девет дана је трајао штрајк који је завршен 15. августа 1903. године. Делегација од 3 рудара успела је да се провуче поред жандара и отпутује у Београд, где је своје захтеве предала надлежном министарству. После упознавања са рударским захтевима и разлозима за покретање штрајка, тадашњи министар је рударској делегацији уручио писмено наређење адресирано на окружног начелника и управника Сењског рудника, да се удовољи захтевима рудара. У знак победе, сви учесници у штрајку добили су по комад црвене тканине. Велику улогу у притиску на власт имале су “Београдске новине” и “Радничке новине”, које су објавиле бројне текстове као подршку рударима.
А. М.