У неким данима у којима су јутра мирисала на свеже скувану кафу, слатко у чинијици и хладну бунарску воду некако је све било другачијe, или се то само мени чинило… Сада… понекад… могу да осетим тај голицајући мирис… Све нешто верујем да срећа тако мирише… Сећам се да је бака на столу увек имала столњак… Било их је разних у њеном ормару… свечаних, свакодневних, шарених и једнобојних… Увек су били уштиркани и беспрекорно чисти… На њих су ређане разне ђаконије у рана јутра… Пржени колачи (… тесто испржено на масти…) које се једе са сиром…или… медом… џемом… Млеко… таман како треба заслађено и подгрејано… Бака је тим столњацима умела да прекрије и тесто за најукусније погаче… и слатко од вишања… да се охлади… Кисело млеко је умотавала једним посебним плавим столњаком… Верујем да укус тог млека не би био тако неописив да није било ушушкано у тај посебан столњак. Знам да више никада нисам пробала исто направљено кисело млеко од када она то не ради… Волела је своје столњаке, али их је увек називала стољњацима… Мени је и данас остала навика да помислим на тај облик речи, јер ме то врати њој, а већ дуго знам како је правилно… Али, некада љубав и сећање немају везе са правилима…
… хммм… столњак… или… стољњак… питање је сад…
Пише се једино столњак.
Прекривач за сто назива се столњак.
У писању, као и у говору, често су присутна два облика ове речи : стољњак као и столњак.
Међутим, правилан је само један.
Некада се говорило стол, а сада сто, па многи због тога изводе закључак да је облик без л исправан, али то није тачно, јер Речник Матице српске признаје само столњак.
Такође, постоји још један облик речи: стоњак, који је, такође, неправилан.
… На једном белом столњаку који је красио сто испод велике липе… чини ми се да је била уцртана мапа свих планираних путовања које смо мој омиљени Г. и ја измаштали… Бели старински вез на столњаку је попут компаса показивао различите пределе, мамећи нас да кренемо на пут… Диван је био тај столњак… заустављао је време… приближавао континенте… Потурао нам је Том Сојера и његове идеје… да никада не пристанемо на обичност… Постао је чаробни столњак, што увек затреба када заборавимо себе… да се поново пронађемо… Срећа што смо на време схватили да поред чаробних ћилима постоје и чаробни столњаци и да атлас у грудима увек нас води на праву страну света… на том столњаку… испод липе… док дан измиче…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности