2020-03-23T09:04:43+01:00 23. марта, 2020. 09:04 |

АЛЕКСАНДАР БРЗАНОВИЋ: Од воштаних боја до музеја воштаних фигура

      У свет слика и боја увео га је урођени таленат, док су школско усмерење и упорни рад само учврстили пут којим се дуже од пола века креће наш суграђанин Александар Брзановић. Сада далеке 1976. године постао је члан Удружења ликовних стваралаца  „Милена Павловић Барили“ док је последње деценије посебно активан у пожаревачком Удружењу „Ђура Јакшић“. За собом има бројне самосталне и колективне изложбе како у земљи  тако и иностранству, а нарочито је поносан на учешће у ликовним колонијама и хуманитарним акцијама пожаревачких уметника. Брзановићева дела налазе се у приватним колекцијама у Италији, Бугарској, Русији, Немачкој, Швајцарској и Руском дому у Београду, Министарству просвете Републике Србије… Но, како каже, један од његових најдражих сликарских радова изложен је у згради пожаревачког Начелства. За ангажовање на пољу културе награђиван је више пута, а зидове Брзановићевог дома, између осталих признања красе и Повеља УЛИС-а „Милена Павловић Барили“ као и Повеља културе Града Пожаревца.

                                   ДЕТИЊСТВО КАО НАЈЛЕПША ИНСПИРАЦИЈА

          Рођен је јануара 1956. године у радничкој породици Радета и Радмиле Брзановић  у којој је одрастао уз три године старију сестру Емилију. Са њим смо се ових дана срели  у породичном дому у Улици Миодрага Марковића у Пожаревцу. Каже да се овај крај града много изменио, као и Улица која се некада звала Висока.  Разгледајући велики број слика нашег саговорника, сазнајемо да неретко инспирацију и мотиве за своја дела налази у времену које је оставило најлепши колорит на читав његов  живот – времену детињства:

        – То је било детињство какво будуће генерације вероватно неће имати: прашњави сокаци Бурјана, били су пуни деце која су у кућу улазили само да нешто поједу. Неретко, ручак нам је било воће са околних стабала у двориштима која су већином била неограђена. Са поласком у школу, моји вршњаци и ја, налазили смо нове просторе за игру и окупљање, али мислим да је посебно место за већину младих Пожаревљана тог времене био Стадион малих спортова. Ту је свако од нас,  у срцу вароши,  могао да се опроба у многим спортовима, сећа се тих времена Брзановић.

         Да поседује таленат за естетику и цртање Александар је спознао још као основац и то потврђивао на часовима ликовног образовања у Основној школи „Вук Караџић“.

         – Сећам се да је на простору где је сада Центар за културу постојао бетонски плато на коме су се често одржавала такмичења ђака у цртању. Посебно су ме опчиниле креде у боји, радовале су ме победе над вршњацима из осталих школа, а по доласку кући, знао сам да до касно у ноћ  цртам дрвеним и воштаним бојама у блоку број два. Мој таленат награђен је самосталном изложбом коју сам имао у холу школе. Као ученик Средње техничке школе у Костолцу, не запостављајући цртање, велики успех постигао сам у предметима чији је саставни део – рад оловком, лењиром и шестаром, каже Брзановић.

                                        УТИЦАЈ НАСТАВНИКА ВЛАДЕТЕ СТЕВИЋА

         Талентован за сликарство, брзо постаје члан градске ликовне секције коју је водио  наставник Владета Стевић. Окупљања и рад у тадашњем Дому омладине допринели су да Александар са неколицином надарених Пожаревљана стекне нова знања и погледе на ликовну уметност. Наставник Стевић је својим утицајем, саветима и усмерењем увелико допринео да се таленат Брзановића претвори у занимање пошто уписује Ликовни смер и дипломира на београдској Вишој педагошкој школи у класи професора Слободана Сотирова.

        – Током студија, у школи је основан смер Рестаурација и конзервација, па се наша класа радо прикључила колегама који су радили на рестаурацији таванице и орнаментике у згради Начелства у Пожаревцу. Морам да нагласим да сам и данас изузетно поносам што сам учествовао у њеном осликавању, каже наш саговорник.

        Осамдесетих година прошлог века Брзановић се запослио у пожаревачком  Дому културе где је једно време радио као сликар – аранжер и за собом оставио велики број успешних сценографија. Не запостављајући боју, кичице и сликарска платна, професионално се опредељује за посао цивилног лица у војсци и све до 2006. године обавља послове начелника за културу при пожаревачкој Војној пошти. Укидањем војних пошта широм земље, Александар дели судбину својих колега који остају без посла.

                                                    УМЕТНИЧКА ЧЕТВОРКА

          – Тада сам, захваљујући таленту, образовању и подршци породице, почео да се бавим ситоштампом, а неколико година сам водио и уметничку радионицу. Речју, вратио сам се у воде којима сам „пловио“ од малих ногу.  Данас супруга Вања, наши синови Јован и Андрија и ја скупа чинимо уметничку четворку. Наиме, са поносом могу да кажем да смо сада равноправни учесници у стварању сваког дела у нашем атељеу – било да је у питању сликање, вајање или препарирање риба за које је стручан син Јован који је 2017. године освојо друго место на светском такмичењу у овој несвакидашњој дисциплини. Вањи и мени су велика сатисфакција и привилегија што се и наша деца баве уметношћу и освајају међународна признања, каже Александар .

          На крају разговора наш саговорник нам открива занимљиву идеју.

         – Иако сам првенствено сликар, жеља ми је да у Пожаревцу оснујем музеј воштаних фигура у коме би своје место нашле историјске личности и знаменити људи овог краја. То је за сада само у плану али се надам да ће у окружењу бити слуха за овако нешто. Тако би туристи, који посећују наш град, осим Ергеле Љубичево, Народног музеја, Галерије Барили, Виминацијума и других туристичких вредности били у прилици да посете и Музеј воштаних фигура.

Влада Винкић