Први хонорар зарадила је као сарадник Омладинског програма Радио Пожаревца када са непуних 16 година није слутила да ће јој неурологија данас бити главно занимање. Аутор је преко 480 стручних и научних публикација, од чега 79 радова штампаних у целини у рецензираним међународним часописима и 8 књига из разних области неурологије, а посебно је поносна на рад који је објављен у угледном часопису „Nature“ који се односи на појаву можданог удара код жена. Неурологију је усавршавала у Тел Авиву, Хјустону, Бечу, Мелбурну и Лондону. Боравак у Аустралији 2005. и 2006. године био је најдужи. Каже: изузетно животно и стручно искуство. Ипак, позив да остане није прихватила због удаљености од породице у Србији. По повратку, постаје асистент а потом и доцент на Медицинском факултету у Београду. Речју, то је Александра Миловић Павловић коју стручност, обавезе и научни рад никада нису удаљиле од родног Пожаревца. Напротив, субота пре подне ретко прође без кафе са суграђанком, професорком информатике Лидијом Лекић. Таква дружења увек воде у сећања на родни град и одрастање која су и нас итекако занимали.
Основну школу „Доситеј Обрадовић“ завршила је 1984. године као носилац Вукове дипломе.
-Одавде се нижу сећања, најпре на учитељицу Жићу Јовановић. Од ње је потекао мој надимак Сашка који је најпре био Саша. У одељењу је било још четири мушких Саша и често нису знали кога је Жића прозвала што је довело поменутог решења. У старијим разредима обожавала сам часове географије Живанке Стаматић и математикe код Душанке Јецић која ми је позитивно преусмерила поглед на овај предмет. Потоња такмичења из математике и енглеског памтим као прилику за лепа дружења а не компетитивну борбу, прича Сашка која се радо присећа наставнице Милене Тимић и часове клавира.
-Клавир је стигао једног олујног дана из Београда што се не заборавља као ни часови код наставнице Милене, њеног духа, непосредности и стрпљења. Основе стичем похађајући Нижу музичку школу „Стеван Мокрањац“ у којој је увек било доброг дружења. Тада у Пожаревцу није било много прилике за ваннаставне активности осим спорта, који ме није привлачио, тако да сам у музичку школу радо ишла -осим на солфеђо. Сада јавно признајем да ми ништа није било лепше него када ме мама повремено пусти да побегнем са часа! Касније је било периода када ми је свирање клавира много значило. Рецимо, када сам спремала неке испите чинило се да лакше памтим ако мало свирам, а мало „бубам“. Моја област неурологија разјаснила ми је многе корисне ефекте музике на мозак и тело, било да је само слушамо или сами стварамо певајући или свирајући, слушамо докторку Александру.
Име добила по деди
Александра Миловић Павловић рођена је у Пожаревцу, марта 1970. године. Отац Милан био је председник Привредног суда у Пожаревцу и судија Вишег привредног суда у Београду, а мајка Радмила чувени професор историје у Пожаревачкој Гимназији. У кући се читало и писало, а оба родитеља описује као заљубљенике у Пожаревац о коме су деценијама публиковали текстове и књиге. Одрастање у Пожаревцу посебно везује за кућу бабе и деде по мајци, кројачице Душанке и лимара Симе Тривића у Југ Богдановој улици, у којој је проводила најлепша лета. Очеве родитеље, судију Александра, по коме је добила име и домаћицу Лепосаву Миловић није запамтила.
ОД КУЛТУРЕ И НОВИНАРСТВА …
Посебан доживљај биле су позоришне представе и концерти у пожаревачком Дому културе.
-Сестру Мају и мене тата је водио готово на сваки догађај, а живо се сећам гостовања групе „Паћамама“. Са радошћу памтим и тадашње Аматерске позоришне смотре које сам пратила као члан новинске редакције билтена Смотре. Водили су их Славица Пејовић и Драги Ивић што је за мене била права гозба: од сјајних представа до изузетне атмосфере у редакцији. Имала срећу да као сарадник радим у Радио Пожаревцу чије гашење ни данас не могу да прежалим. Водила сам програм суботом пре подне и радила као репортер снимајући прилоге на терену са невероватно тешким магнетофоном „Ухер“, сазнајемо од Сашке која гимназију „Јован Шербановић“ као носилац Вукове и дипломе Мика Петровић-Алас и ђак генерације завршава 1988. године.
-Пријатељства из тог периода одржавам и данас, мада није било лако бити ђак у школи у којој ти је мама најстрожији професор.
Како каже, одлуку да упише Медицински факултет Универзитета у Београду донела је вођена идејом да другима олакша болест и спасава људе од смрти. Радо се сећа да је као студент, пробе ради, била на спикерској аудицији Радио Београда и тестирању Менсе и – оба прошла без проблема!
-Много касније, бавећи се функционисањем мозга, препознајем да тестови интелигенције мере само неке аспекте наших капацитета али не социјалну и емоционалну интелигенцију, каже докторка Сашка која по студијама остала је да волонтира на Клиници за неурологију, где се потом и запослила и завршивши специјализацију, магистратуру и докторат из неурологије.
-Радећи као лекар схватила сам да много волим да причам са људима, да објасним шта се догађа са њиховим здрављем, али сам и пуно научила из обичних разговора са људима. По мени непотребно, бели мантил и униформа дају вештачку баријеру између здравствених радника и пацијената, уместо да се ујединимо на заједничком задатку да некоме спасемо или олакшамо живот. Увек ми је сметало то што се привидно све промени када навучете бели мантил те неки људи одједном постану видљивији и важнији. Иако се до белог мантила тешко долази, сада, после 30 година лекарског рада, више него икад верујем да је ово позив а не занимање и да овај посао добро могу да раде само они који воле људе и саосећају са њима, објашњава саговорница.
Докторка као чучук-Стана
Када би поново бирала Александра не би изабрала овај посао јер је, како истиче, стресан и захтеван.
-Увек ми је тешко када саопштим тешку дијагнозу или да смо „изгубили“ пацијента, јер знам да ће то некоме за трен променити све. Такође, у медицини уз труд и знање постоји могућност грешке, јер људско тело је и даље непредвидиво. Битно је да урадимо све што је у датом тренутку могуће да пацијенту буде боље, каже Сашка истичући и ведру страну:
-Једном је мање хитан болесник морао да чека у амбуланти Ургентног центра док прегледам теже пацијенте. Сестре и ја буквално смо трчале око два животно угрожена болесника која су по неписаном правилу стигла у исто време, он је стрпљиво седео и све пратио. Када је најзад стигао на ред, прокоментарисао је: „Добро да сам допао код вас: ви сте докторка права чучук-Стана!“
…ДО АМБАСАДОРА НЕУРОЛОГИЈЕ
Сашка Павловић 2020. године прелази на Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду. Занимања за која овај факултет оспособљава студенте сматра занимањима будућности и налази велико задовољство у раду са студентима. Такође предаје и на Филозофском факултету у Београду, на предмету Неуропсихологија која је њено главно интересовање, будући да се бави разумевањем функционисања људског мозга и начина на који мислимо, говоримо, доживљавамо и схватамо свет око себе.
Такође, чест је предавач на водећим међународним скуповима из области неурологије. Активна је у Европској Организацији за мождани удар у оквиру које учествује у писању дијагностичких и терапијских препорука и Европском Удружењу за Неуросонологију и церебралну хемодинамику у оквиру које је амбасадор за Србију. Коаутор је наших Националних водича за исхемијски мождани удар и за Алцхајмерову болест.
-Будућност у неурологији видим у такозваној персонализованој медицини захваљујући којој ће се сваком пацијенту веома прецизно одређивати не само тачна дијагноза већ и најоптималније лечење, а где ће вештачка интелигенција сигурно имати важно место. Ипак, лични контакт са болесником не могу да замене роботи и рачунари а убеђена сам да лепа реч и позитиван став такође лече, говори Миловић Павловић.
У Пожаревац долази ређе него што би желела, али се у Београду среће са друштвом из Гимназије. Нада се да ће ове године видети и старе другаре, будући да би требало да прославе 40 година од завршетка основне школе. Разговор завршавамо интересовањем како јој протиче просечан дан.
– Устајем у 4 ујутру да бих стигла да урадим све што је потребно. Прва јутарња кафица у миру, уз цвркут сеница које живе у мојој улици, драгоцени су део дана. Потом почиње уобичајна дневна јурњава у коју треба уклопити мајчинске потребе једног тинејџера и једне мале дамице са потоњим бројним професионалним обавезама, закључује Александра Сашка Миловић Павловић.
Влада Винкић