2021-07-11T09:32:21+02:00 11. јула, 2021. 09:32 |

Александра Петровић: Стих је лек и ствараоцу и читаоцу

Александра Петровић са својим колегама по перу, позвана је од стране Јоване Дишић, директорке Библиотеке „Никола Сикимић Максим“ на договор око оснивања Књижевног клуба младих стваралаца овог градића на обали златоносне реке Пек. Под окриљем овог Клуба замисао је да размењују стваралачка искуства, казују сопствене стихове, друже се са појединим књижевним узорима, припремају билтене,  штампају збирке …

Осмех на лицу говори да је поменути састанак имао резултата, али мало више из личних разлога стваралаштва наше саговорнице. Наиме, Александри Петровић су (тада Подколзин) као ученици Пожаревачке гимназије 1992. године, објављивањем збирке песама „У вртлогу“, Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност Пљевља и Дом културе „Пиво Караматијевић“ Прибој пружили шансу да озбиљније заплови у воде поезије којима и данас успешно влада. 

По струци дипломирани инжењер шумарства, по вокацији поета, рођена је 1975. године као једино дете Радице, професорке српског језика и књижевности у средњој школи и Владимира Подколзина, радника у некадашњем Шумско-индустријском комбинату Кучево. 

– Из детињства издавајам невино виђење света и збивања око себе, и љубав, подршку и заштиту блиских и драгих људи, који су ме, попут анђела чувара, штитили. Свет те генерације одвијао се у границама које је пружала кучевачка варош: од клисуре подно Јелене стене и Кречане све до појединих салаша, воденице и ШИК-а на другом крају. То је био миље одрастања и играрија са вршњацима у још увек прашњавим сокацима, које ми и данас даје инспирацију и стваралачку снагу, присећа се Александра. 

Како вели, писање је започела спонтано, као ђак Основне школе „Угрин Бранковић“ у Кучеву када још у нижим разредима постаје  члан литерарне секције. 

– Прво значајно појављивање у јавности имала сам на Лимским вечерима дечије поезије у Прибоју 1989. године, када сам освојила трећу награду. Наставком школовања у Гимназији „Јован Шербановић“ Пожаревац, придружујем се Литерарној дружини „Развитак“ када победом на поменутом такмичењу у Прибоју објављујем збирку „У вртлогу“.  И данас надамном лебде невероватан осећај испуњења снова и неосписиви тренуци са промоције које су приредили Пожаревачка гимназија и Дом културе у Кучеву, говори песникиња, чији се таленат у јавности осликава невероватном брзином: за рукописну збирку песама „Белешке са краја света“ 1992. године добија књижевну награду „Блажо Шћепановић“, а 1993. за рукопис „Кроз призму лудила“ другу награду на Ратковићевим вечерима поезије.

„Белешке са краја света“ место међу корицама добијају 1993. године у издању Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну дјелатност Пљевља, а наредне године Гимназија „Јован Шербановић“ и Литерарна дружина „Развитак“ објављују Александрину збирку „Кроз призму лудила“.

ПОЕЗИЈА ШУМАРСКОГ ИНЖЕЊЕРА

– По завршетку Гимназије срећем се са озбиљном животном дилемом: избором факултета и будућег занимања. Између студија књижевности и шумарства, опредељујем се за шумарство тако да данас радим као дипломирани инжењер шумарства у Шумском газдинству „Северни Кучај“ Кучево.  Анегдотски делују дешавања након завршеног факултета: наиме, пријатељи су били збуњени сазнањем да нисам завршила књижевност и да не радим у школи као професор српског језика. Но, и када бих могла да вратим време, сигурно бих поново била у дилеми, и опет бих начинила исти избор, са осмехом прича наша саговорница. 

Песме и приче Александре Петровић заступљене су у зборницима Књижевног клуба Браничево Центра за културу Пожаревац, Песничких сусрета „Рамски сутони“, зборницима поезије са књижевних вечери на штанду Републике Српске, зборнику песама о Пеку „Златна река“ приређивача Раше Перића и Зорана Митровића, хрестоматији победника Лимских вечери поезије коју су уредили Фарук Диздаревић и Зоран Богнар, а радове редовно објављује и у књижевним часописима попут „Књижевних новина“, „Стига“, „Браничева“, „Мајдана“, „Стремљења“… 

– Поезија је љубав које се никада нисам одрекла и коју, што време више пролази, све више негујем. Пишем из једноставне, али снажне унутрашње потребе да се изразим, да искажем своја осећања и промишљања. Стих је мој основни начин изражавања, мада сам се опробала и у писању прозе, прича у којима сам обрађивала тему унутрашњих борби, дилема и избора, сазајемо у разговору. 

Из пера и срца Александре Петровић, уз наведене, објављене су и „Књига“ (Жиравац, Пожега, 2009), „Док посматрам звезде“ (Жиравац, Пожега, 2012) и „Оса одмара на листу“ (Нова Поетика, Београд, 2019). Иначе, стални је члан Удружења књижевника Србије и Књижевног клуба „Браничево“ Пожаревац. 

ПОРОДИЧНИ „ВЕТАР У ЛЕЂА“

Као запосленој жени, супрузи и мајци једног првака и једног будућег матуранта, дан јој је углавном испуњен обавезама и најчешће недовољно дуг. 

– Стихови настају спонтано, идеје се рађају у ходу, али за време које ми је потребно да их запишем, углавном морам да се изборим.  Протекла година је свима нама утицала на реализацију планова, па тако ни ја нисам успела да окончам започето промовисање збирке „Оса одмара на листу“. Затишје на свим пољима, као последица актуелне борбе са пандемијом, одразило се и на моје стваралаштво те тренутно немам озбиљнији пројекат у плану, али ме свакако радује повратак културним збивањима, сусретима и дружењима са писцима, говори Александра и додаје:  

– Подршку за књижевно стваралаштво одувек сам имала у породици, најпре у примарној, од мојих родитеља, док ми данас, поетски речено, „ветар у леђа“ пружају супруг Ненад и синови Алекса и Адам, на чему сам им неизмерно захвална. Посебно су ми важни и драги пријатељи,  који су ме  бодрили и храбрили у моментима када у мојој души није било инспирације за поезију. Уосталом, потстицаји су важни и ономе ко ствара и ономе ко активно прати поезију, што ни мало није случајно, јер стих је лековит и ономе ко га пише и ономе ко га чита, закључује Александра Петровић.

Влада Винкић