Ана Петровић је, као овогодишња матуранткиња природно – математичког смера у Пожаревачкој гимназији, завршила успешно своје школовање. Током школовања остварила је изузетан успех у учењу тако да је носилац Дипломе „Вук Караџић“, Дипломе за изузетан успех из биологије и латинског језика, као и Признања „Пожаревачка гимназија“. Од стране одељењског већа била је предложена за награду Ученик генерације за природно-математички смер.
Током школовања у Пожаревачкој гимназији учествовала је на Републичким такмичењима из биологије и латинског језика и такмичењу из српског језика и културе изражавања, као и у школским програмима и активностима: Сајам језика, Дан отворених врата, Ноћ истраживача, пројекту „Познати гимназијалци – Слободан Стојановић“, Сајам образовања, Јавни час поводом 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног, у обележавању новогодишњих и божићних празника, сарадња са Центром за дневни боравак деце и омладине ометене у развоју у Пожаревцу.
„Ани Петровић сам предавала латински језик у првом разреду гимназије, како је то обавезним школским курикулумом и прописано. Но, моја сарадња са Аном се није ту и завршила, будући да се самоиницијативно определила да област латинитета, класичних језика и античке културе изучава и у другој години, као и даље током читавог свог средњошколског образовања. Не зато што је то било обавезно, нити зато што је било прописано. Можда не ни зато што ће јој стечена знања и вештине на овом предмету практично, а нужно, користити у будућности. Сигурно не ни због којекакве престижне награде. Већ због јединственог феномена, истина можда ретког, али ипак достижног – то је истинска воља младог бића да свестраношћу панорамски избрише чврста разграничења између различитих области науке и културе, да се издигне изнад профаности званичних докумената који класификују знања бројчаном скалом, те да једном у огледалу назре и препозна обрисе ренесансног узора – homo universalis. Данас, после много четвртака, којима се одржавала додатна настава латинског језика, и многих среда које су неретко, кад год је требало, постајале четвртак и многих интелектуалних изазова кроз које ме је Ана позивала да јој будем сапутник, закључујем да је заиста лако бити професор одговорном, сарадљивом и смелом ученику какав је Ана Петровић. Лако је, како напоменух, али додаћу – задовољство је, пре свега“.
Јована Раденковић, професор латинског језика
Своја знања и вештине допунила је на додатној настави у школи и као полазник Истраживачке станице Петница у Петници и Прве латинске школе у Сремским Карловцима.
Са својим интересовањима Ана нас је упознала на следећи начин: „Одувек ме је занимала биологија и у школи и ван ње, тако да волим и на друштвеним мрежама да пратим разне профиле научног карактера који презентују занимљиве садржаје о свету у ком се налазимо: о климатским променама, глобалном загревању, загађености океана и сл. Уживам да пратим разнолике тематике о проблемима данашњице. Биологија је јединствена наука која спаја живо и неживо и њихову интеракцију и неопходну повезаност. Сматрам да сложеност наших организама може да се пореди са сложеношћу универзума, то су два свемира – мали и велики“.
„Анина интересовања никада се нису завршавала на пуком савладавању градива. Она је то постизала са невероватном лакоћом. Њен циљ је био ући у суштину. У сам корен постојања човека и језика. Понекад, као њен одељенски старешина, био сам зачуђен са каквим еланом размишља и учи о најситнијим деловима ћелија или мења именице по деклинацијама чак и онда када су њени другари одавно уписали последњу оцену из латинског у своја сведочанства. Био сам зачуђен док је нисам до краја упознао. Ана не учи због оцене или због другог, она учи због себе и свог усавршавања.
Могао бих да набрајам све њене ваншколске активности у којима је учествовала али сматрам да нема потребе. Више бих волео да нагласим како је била смирени глас разума свог одељења у најжучнијим расправама о контролном из хемије или 17. задатку под „ж“ из збирке из математике. Увек сам био сигуран да је оно што Ана каже тачно јер на тим магичним тасовима на којима меримо људску доброту, хуманост, глупост и карактер Ана никада није погрешила у мерењу. Како са лакоћом барата појмовима из свих наставних области, тако налази начин да свакоме објасни своје намере и жеље. Убеђен сам да је особа на коју нико никада не може да се наљути и да јој каже не. То је зато зато што Ана увек нађе праве речи када се некоме обраћа и никада неби тражила нешто што јој не припада. А као се показала као ученица и човек у својих 18 година, ја не сумњам да њој припада цео свет“.
Саша Јовић, професор рачунарства и информатике, одељењски старешина
О себи каже да је увек расположена за дружење, добру забаву и склапање нових пријатељстава.
-Тежим да сазнам што више како бих унапредила себе. Главна мотивација ми је да сваког дана научим нешто ново.
Родитељи истичу да је вредна, приземна, поштена, емотивна и љубазна.
Планира да студира Инфoрмaциoнe систeмe и тeхнoлoгиje на Факултету организационих наука. То би јој омогућило да се бави „савременим послом који, иако окружен информационим технологијама, не искључује рад и контакт с људима“
Живкица Ђорђевић, педагог