2019-04-27T23:15:02+02:00 27. априла, 2019. 23:13 |

АРНО ГУЈОН: Свет се мења малим корацима

Чињеницу да хуманост не тражи захвалност већ је она део особине човека који је поседује, деценију и по својим примером потврђује Арно Гујон. Рођен у Француској, детињство је провео у Алпима, у маленом селу крај Гренобла, Гујон у деветнаестој години живота открива велику неправду начињену Србима на Косову и Метохији када одлучује да сву своју духовну снагу, упорност и харизму посвети хуманитарном раду посвећену једном, географски релативно далеком, народу. Сусрет са хуманистом европског реномеа уприличили смо у Пожаревцу, граду у коме је током минуле године за све заслуге према нашим сународницима овенчан ласкавом титулом почасног витеза „Љубичевских коњичких игара“.

ПРВЕ ИГРАЧКЕ ДЕЦИ СА КОСМЕТА

У припреми разговора у глави  промичу тешки детаљи снимака од пре неколико година на којима је Гујон у друштву  српске деце са Косова и Метохије у чијим се тужним очима осликавају и искре радости јер се неко сетио и  њих.  Ти детаљи нас уводе у први сегмент разговора, Арноово одрастање у француским Алпима.

– Могу да кажем да сам имао веома срећно детињство. У идиличном  окружењу импресивних планина растао сам уз оца Ива, мајку Жозијан, брата и сестру. Моје детињство и породични живот одисали су  сигурношћу, љубаву и великом срећом.   Међутим, нисам ни делићем мисли био свестан своје среће док временом нисам срео и упознао дечицу на Космету и Метохији, која, за разлику од мене, мог брата, сестре као и вршњака, нису имали ни мрвицу онога што им као деци припада.

Наравно, интересовање за угрожену намлађу српску популацију на Косову и Метохији у породици Гујон, посебно код младог Арноа, текла је постепено, а основ свега била је љубав.

– Сва љубав долази из породице. Уз све оно што једна породица поштује, моја је посебно неговала француско-српско пријатељство. У свему томе, наш отац Ив много нам је говорио шта се заправо дешава на Балкану, јер су сви наши преци добро познавали историју, поштовали српску храброст и борбу за истину, неговали сећање на минуле ратове и отпор фашузму као највећем злу двадесетог века и то је и данас присутно у многим француским породицама.

Сви моји путеви воде у Србију

Арно Гујон је je француски и српски хуманиста, оснивач и директор француске Невладине организације  „Солидарност за Косово“ која је до данас допремила помоћ већу од милион и по евра. У сарадњи са  Епархијом рашко-призренском Организација има тридесетак волонтера, а помоћ овој асоциацији у Француској пружа 8.000 донатора.  Гујон је 2015. године добио српско држављанство и пасош Републике Србије, добитник је Златне медаље за изузетне заслуге у области хуманитарног рада, плакете за најплеменитији подвиг године „Вечерњих новости“, носилац је Ордена Светог Саве првог степена,  Ордена Светог владике Николаја, Повеље Витеза Светосавског пацифизма због хуманитарног рада на Косову и Метохији, као и због залагања у Француској за промену слике о Србији.

Објавио је књигу „Сви моји путеви воде у Србију”, којом објашњава разлоге оснивања Хуманитарне организације „Солидарност за Косово” док га је 2018. године Град Пожаревац овенчао титулом почасног витеза „Љубичевских коњичких игара“.

Дешавања која су почела да се одвијају почетком деведесетих година на простору Југославија породица Гујон, али и многе друге,  посматрала је са дозом резервисаности и нису много веровали медијима, јер је било очигледно да је слика у јавности пласирана у црно белим нијансама са много лажи. Права истина никада не може да се сакрије и она у човеку буди не само отпор, већ и осећање да се угроженом треба помоћи. То је била водиља да Арно покрене нешто за шта није ни сањао да ће бити велико и значајно:

– Када су избили антиспрски погроми на Косову и Метохији 2004. године, имао сам 19 година и јаку жељу да учиним нешто конкретно и позитивно што би имало утицаја на живот тих људи. Тада сам са рођеним братим Бертраном дошао на идеју да оснујем хуманитарну организацију „Солидарност за Косово“. Прикључила нам се неколицина пријатеља  и све је тако кренуло одатле. Почели смо да прикупљамо помоћ угроженим Србима и допремамо је.

Слика коју је затекао када је први пут 2005. године дошао на Косово  била је другачија од оне коју је до тада имао у глави јер, иако је знао за погром, није ни сањао да је ситуација толико тешка.

-Нисам знао да су деца толико сиромашна, да ћемо сретати малишане без зимских јакни са поцепаном одећом, у вуненим чарапама и сандалама на ногама. Потресне су слике када смо појединим девојчицама даривали лутке, а дечацима лопте, које су им биле прве играчке. То су за нас биле обичне ствари, а њима први поклони у животу, што нас је запрепастило.   

Када су се вратили кући, Гујон и пријатељи су схватили да више нису исти људи.

– Знали смо да оно што смо тада урадили као студенти био почетак нечега. Почетак дубоких веза са Србијом и да ће наши животи убудуће бити везани за Србе са Косова и Метохије.

 

Од комбија до шлепера

– Требало би да будесмо свесни тога да ће сваки позитиван чин који направимо у животу, колико год он у датом тренутку изгледао као мали,  имати свој ефекат,  као када  посејано семе никне. И наш мали комби из  2005. године данас се претворио у четврдесет четири шлепера, десетине реновираних школа, изграђених фарми, небројено дечијих осмеха…    

 

ПРИШТИНСКА ЗАБРАНА

Временом, радом и упорношћу Невладина организације „Солидарност за Косово“ постаје један од стубова помоћи народу у овом делу Србије, а дани оснивача и директора Арно Гујона проткани су бројним активностима, контактима, захтевима, непосредним прикупљањем хуманитарне помоћи, али и  предавањима  чија је  основа хуманост.  На жалост, приштинске власти онемогућавају Гујону одлазак на Косово и Метохију, што није био шок само за њега, већ и за сав мирољубив и хумани свет.

– Забрана је међу људима хуманог срца и добре воље упоређена  са забраном осласка у болницу лекару,  каже гујон и додаје:

-Да правде  ипак има, доказала је чињеница да је таква одлука допринела да уз помоћ донатора урадимо још више, а помоћ буде још већа! Наравно, после забране, све је било много копликованије, јер смо морали да се реорганизујемо и променимо из основа начин нашег функционисања. То је било веома тешко, но, захаљујући сарадњи коју имамо са Епархијом рашко-призренском, ми смо наставили рад,  помоћ стиже, пројекти се реализују и то је је најбитније.

Гујон је радећи једно време као координатор у Зворнику у Републици Српској, упознао садашњу супругу Ивану, Српкињу рођену у Француској. У Србији заједно живе и воде канцеларију хуманитарне организације у Београду, а највећа подршка су им две  кћери Милена и Ирена.

– Имајући у виду да су нам деца још увек мала, супруга и ја се трудимо да им посветимо што више времена. Радним данима се будимо веома рано због пословних обавеза, а тако је викдендом. Једина разлика је што суботу и недељу корстимо не би ли отишли на Аду или Кошутњак.  Уз супругу и децу користим прилику да не размишљам о послу већ да се одморим, и како ви то кажете „напуним батерије“ за наредни радни дан. Наиме, осетио сам колико је било да битно да, када сам био мали, мој отац буде уз мене, ја се сада трудим да што више будем уз своје ћерке.

Текст и фото: Влада Винкић