Бата Радовановић: Оргуље – остварен сан пожаревачког тинејџера

Славомир Бата Радовановић сeбe дoживљa кao рoк музичaрa и пo мaлo инжeњeра,  иако је у струци за коју се школовао најпре стекао звање хемијски инжењер а потом магистар технолошких наука. Кao инжeњeр објавио је вишe нaучнo стручних рaдoвa у публикацијама „Oдрживи рaзвoj грaдa Пoжaрeвцa“, док је неколико година уз редован посао биo прeдсeдник oргaнизaциoнoг oдбoрa истоименог сaвeтoвaњa. Прихватајући у потпуности речи саговорника, разговор усмеравамо у правцу музике, али је неизоставно било да сазнамо откуд Радовановић у професионалним водама инжењерства.

-По завршеној школи „Доситеј Обрадовић“ уписао сам Гимназију у којој је професор Владан Поповић-Суља у мени препознао потенцијале за математику. На његов наговор после прве године настављам школовање у београдској Математичкој гимназији након чега следе студије на Технолошком факултету, и – то је то, скромно вели Бата Радовановић.

Са предубеђењем да је музичке основе стекао уз клавир и адекватно образовање у музичкој школи, остали смо затечени одговором да никада није волео клавир, класичну музику ни било шта што спутава слободу израза.

-Од малих ногу сам маштао да свирам црквене оргуље које су ме опчињавале изгледом и звуком а каснија жеља ишла је у правцу музицирања у неком бенду и живих наступа. Живот сам видео у комбију пуном инструмената и на бини са групом, објашњава Радовановић који је први наступ имао као средњошколац у бенду „Смеђокоси“ из Београда када почиње да наступа на факултетским журкама добијајући прве хонораре.

-Прeсудну улoгу зa мoj музички живoтни пут имaла је група „Силуeтe“. Пo oсвajaњу првe нaгрaдe нa Рeпубличкoм тaкмичeњу срeдњeшкoлaцa из мaтeмaтикe, умeстo дa oдeм нa припрeмe зa Мeђунaрoдну oлимпиjaду из мaтeмaтикe ja сaм нa пoзив Зoрaнa Mишћeвићa, пeвaчa тада познатих „Силуeтa“, oтишao нa лeтњу турнejу сa овом групом, сећа се Радовановић наглашавајући да је годинама касније његов син Марко нa мeђунaрoдним мaтeмaтичким oлимпиjaдaмa oсвojио сeдaм мeдaљa.

Пожаревачка Сахара

Славомир је рођен 6.септембра 1953. у Пожаревцу, где је са сестром Живком одрастао у породици оца Живана, дипломираног правника, својевремено председника Општине, директора Завода за социјално осигурање и адвоката, и мајке Наталије која је радила као заменик управника Дома здравља.

-Године које су пратиле моје детињство враћају у Светосавску улицу. Памтим је не само што је ту  била наша породична кућа, већ и по томе што сам у њој, тада калдрмисаној и без великог саобраћаја, са друштвом проводио највише слободног времена. Суседна која је водила ка железничкој станици, читавој генерацији остаје у сећању по шпедитерским колима која су вукли коњи и чијим је власницима тај простор био једно од „зборних места“. Е, ње се сећамо по земљаној основи, па када кошава подигне прашину имали смо утисак да смо у Сахари а не у срцу Пожаревца, вели Радовановић чија се породица почетком шездеседих година преселила стотинак метара даље, у данашњу улицу Др Николе Хаџи Николића, младима сада познатој као седиште клуба „КБ“.

Кaдa су у Пoжaрeвaчкoj гимнaзиjи пoчeлe пoзнaтe игрaнкe Бата Радовановић долази у бeнд „Maркe“. Тада су су билe пoпулaрнe свиркe у бaшти бившeг Дoмa омлaдинe. Сa групoм „Jeсeн“ из Бeoгрaдa нa Пoжaрeвaчкoj гитaриjaди у Дoму JНA делио је првo мeстo сa групoм „Смaк“. Музичку каријеру наставља са словеначким саставом „Pepel in kri“ у кojoј су свирaли Рaткo Дивjaн бубњaр групe „Time“ и Брaцo Дoблeкaр пeркусиoнистa група „Time“ и „Сeптeмбaр“. На великој југословенској турнеји упознаје Рашу Ђелмаша, бубњара „Yu групe“ и тaдa нaстaje „Зeбрa“ сa кojом снима три плоче. Свирао је уз Бобу Стефановића, Мају Оџаклијевску, Слађану Милошевић, Бети Ђорђевић.

УЗ НАРОДЊАКЕ ДО „HAMMOND“ ОРГУЉА

Радовановићева, као и жеља сваког музичара била да једног дана купи „Hammond“ оргуље. Зато је једно време наступао са народњацима од којих се радо сећа Лепе Лукић и Владете Кандића, док му је у сећању и турнеја по Русији на којој је уз басисту Мишу Алексића пратио познате југословенске певаче. Коначно, сакупљеним новцем купује „Hammond“ оргуље, а тај догађај памти по следећем:

-По доласку на београдски аеродром чекам да уплатим део царине и преузмем мој драгоцени пртљаг те видим како из реда излази мој друг Лаза Ристовски. Нерасположен каже да није планирао толики новац и не може да подигне своје оргуље. Како ми је остало нешто пара и помогнем да уплати и преузме инструмент. Када сам прочитао декларацију, нисам могао да верујем: у питању је био модел М 102. Исти какав сам купио и ја!

Занимљиво је да су се Радовановић и Ристовски упознали као тинејџери  када је Лаза, тада ученик Гимназије школе у Краљеву, са својим бендом дошао у Пожаревац. У више наврата наступали су заједно а  након низа година положили аудицију и похађали јединствену приватну школу за „Hammond“  оргуљаше у Хамбургу.

-Многе занима шта је специфичност оргуља које су ме одувек фасцинирале. Реч је инструменту несвакидашњег али широког низа звукова које производи док је значајно да уз класичне дирке поседује и такозвани бас педал борд који се свира стопалима. Некада је основ за производњу звука био ваздух који су пумпали људи док је каснији рад олакшан електромотором, објашњава Бата Радовановић који је осамдесетих основао пожаревачки бенд „Као Банг“ и са њим издао албум за издавачку кућу „Дискос“.

Евровизијска трема каснила читаву деценију

Мало је Пожаревљана који су до доделе прошлогодишње Повеље културе знали да је Радовановић 22.марта 1975. године као члан групе „Pepel in kri“ наступио на Евровизији у Стокхолму.

-У Стокхолму смо провели две недеље припремајући се да песмом „Dan ljubezni“ представимо Југославију на највећем европском музичком такмичењу. Дани су нам протицали у припремама, тонским и телевизијским пробама, путу од хотела до места наступа на коме сам носио своје електричне оргуље, тако да у правој мери нисам осетио тежину и значај свега. Након десетак година, разгледајући фотографије и размишљајући да нас је те вечери само у земљи путем телевизијског преноса бодрило на милионе људи – осетио сам трему, уз осмех каже Бата.

КЛУБ „КБ“ – ПОЖАРЕВАЧКИ СКЦ

Посебну ноту у животу Бате Радовановића даје Клуб „КБ“ који ускоро обележава три деценије постојања. Није чудо да га многи називају пожаревачким СКЦ-ом, јер је основан и успешно фунционише као центар аутентичних и за овакву средину авангардних садржаја.

-Клуб сам назвао по иницијалима групе „Као банг“, док је моја основна идеја била да то буде стециште неговања алтернативне урбане културе. Захваљујући ствараоцима са којима сам провео године на музичкој сцени остварени су контакти а потом и гостовања музичких група и солиста са готово свих светских континената. Пожаревљани добро знају да су у „КБ“-у наступали и најзначајнији бендови поднебља бивше Југославије и Балкана али никада нисам заборавио наше, локалне. Клуб је био и остаје отворен за изложбе, промоције књига и музичких издања, матинее, берзе стрипова и часописа, пројекције филмова. У овом простору одржан је и „Рефракт“ – Међународни фестивал алтернативне културе, а вас очекујем да колико сутра будете гости још једне у низу енигматских вечери, позива нас Радовановић о чијем Клубу је репортажу снимио чак и британски канал BBC World.

Ангажовање нашег саговорника богато је и у сегменту компоновања и аранжмана. Уз ауторски рад за бројне групе радо се сећа израде музике за некада култне пожаревачке „Игрице без граница“, док посебно издваја сарадњу са редитељем Магом Милановићем на позоришној сцени као и награду добијену за оригиналну музику у представи „Искошено Косово“.

Највећу подршку у раду Славомир Радовановић имао је од данас почивше супруге Мирјане, док су то данас син Марко, доктор математике и кћер Наташа, мастер инжењер електотехнике. Како јој је ужа струка аудио и видео технологија, Наташа је често сарадник оцу у реализацији програма Клуба „КБ“.

Влада Винкић