2021-05-23T10:29:08+02:00 23. маја, 2021. 18:30 |

Без музичког идентитета нема опстанка народа

Равно петнест година на музичкој сцени наших простора са успехом наступа Народни оркестар „Сербиа“ из Петровца на Млави којим руководи виолиниста, маесто Новица Стојимировић. Специфичност звука који се драстично разликује од савременог музичког стваралаштва, истинске љубитеље и поштоваоце традиције уз вокалне квалитете и избор мелодија воде инструменти, који се стицајем околости данас углавном  виђају у музичким школама или све ређим концертима изворне народне музике.

Међу њима је и контpабас, који у Народном оркестру „Сербиа“ од првог дана свира Дејан Милосављевић и као равноправни члан ансамбла, широм земље али и у окружењу, наступима негује нашу  музичку традицију и томе постиже завидан успех.



Дејан је рођен 30. новембра 1970. године у Шетоњу у породици Драгослава и Верице Милосављевић где  је, у правом смислу речи, од првих дана живота одрастао уз музику. Наиме, како се није могло добро живети само од пољопривреде, отац и стриц Драгиша су зарађивали као хармоникаши, док се Дејанов отац успешно опробао и као певач. Имајући у виду да су у породици већ биле две хармонике, за наследника је већ била предодређена гитара. Наиме, у свет музике Дејан је ушао је као тринаестогодишњак када га је отац одвео у село Крвије код Аце Душановића, хармоникаша од кога је научио да свира – бас.

ЖИВОТНА ШКОЛА

Дејан Милосављевић

– Аца је уз хармонику сјајно знао да свира неколико инструмената и своје знање преносио млађима,  а његова супруга Олгица је активно свирала бас гитару. Уз овакве мајсторе брзо сам савладао основе, а потом и финесе музицирања, док је мој први званични наступ био на свадби у селу Бошњак. Оно што ме сећа на прву свирку је невероватна хладноћа у шатору: наступао сам уз брата од стрица Саше, а сви у оркестру су се,  Бога ми, поштено смрзли, уз осмех прича Дејан и додаје: 

– Посебно ми је жао што породица није имала могућности да ме музички школује, но, како се то каже, ја сам завршио велику животну школу. Наиме, сваки следећи наступ у оркестру који је водио мој отац за мене је био нови степеник у музичком свету у који сам закорачио буквално као дете. 

Међу бројним наступима на свадбама и испраћајима у војску, који су осамдесетих година били актуелни у петровачком крају, Дејанов отац је често сарађивао са врхунским виолинистом Новицом Стојимировићем који нашег саговорника лагано из вода новокомпоноване уводи у воде изворне народне музике. 

– Имајући у виду да сам свирао жичани инструмент, а Новица је виолиниста, једном приликом ми каже: Дејо, `ајде да ти гитару замениш контрабасом! Мени је то било незамисливо јер је у питању инструмент великог габарита и још се свира гудалом. Ипак, жеља за новим знањима и упорност допринела је да се опробам као контрабасиста, а са Новицом временом постајем велики пријатељ од кога учим све што може да се научи у свету гудачких инструмената. Знате, за контрабас морате савршено да знате читаву песму са текстом, а посебно, хармонију, терцу, прим, сексту … доста сложен процес настанка звука. Али када за учитеља имате мајстора, онда је то нешто сасвим друго, вели Дејан који се сећа да су највећи проблеми у почетку били – страшни жуљеви на прстима настали од челичних жица.

УМЕСТО НОТА – ШИФРЕ

Први оркестарски наступи са репертоаром који је обухватао изворну народну музику били на некадашњом веома популарним Сусретима села, а контарбас на коме је Дејан свирао био је прастари инструмент из Центра за културу у Петровцу на Млави.

– Репертоар су чиниле мелодије и песме од којих сам многе знао, а за многе никада чуо у животу. Стрпљиви Ноле је увек мирним гласом давао сугестије како савладати одређене деонице, кад шта треба урадити, како интерпретирати, а ја сам, незнајући ноте, све то записивао само мени знаним  шифрама. 

Један од  наступа са Народним оркестром“Сербиа“ под руководством Новице Стојимировића

Пре равно петнаест година маестро Новица Стојимировић, уметник, поштовалац и велики поборник очувања изворног музичког стваралаштва, долази на идеју и убрзо оснива Народни орекстар „Сербиа“, а за контабасисту није било дилеме. То је био Дејан. 

– У то време, као и данас,  ја сам на радију слушао фрекфенцију 95,3 – Први програм Радио Београда. То је својеврстан сеф који недри немерљиво благо квалитетне музике свих жанрова а мени, али и осталим члановима „Сербие“ био изузетна основа за ово што деценију ипо стварамо као Народни окрестар. Првих месеци рада окупљали смо се у кућама јер нисмо имали услове, нико још није чуо за нас, а одласке на концерте финансирали смо из својих џепова. Ипак, све је то, најнише захваљујући Нолету ишло узлазном линијом. Хвала Богу да смо послењих година ушли у Буџет Општине Петровац на Млави где су препознали вредности које ми својим стваралаштвом негујемо, искрен је наш саговорник. 

Дејан са колегама из „Сербие“

Дејану ће у трајном сећању остати први наступ са „Сербиом“ која је била пратећи оркестар свих учесника велике музичке манифестације „Царевчеви дани“:

– Верује, клецала су ми колена, а гудало дрхтало. Препуно гледалиште, а у жирију Бранко Белобрк, Љубиша Павковић и Никола Рацков, легенда до легенде. После сазнам да се Рацков распитивао колико дуго свирам контрабас, јер сам га нечим заинтригирао, а када је сазнао да сам у водама изворне музике до тада био веома кратко – није прихватио истину већ се у Београд вратио са уверењем да је прича о мени била шала, уз смех се сећа наш саговорник овог наступа у Великом Градишту.  

Велику подршку у стваралаштву и очувању музичке традиције Дејан има у сину Јовану који већ годину дана учи да свира саксофон и лагано креће татиним стопама и ћерки  Александри коју привлаче економске науке. За крај сусрета који је уз бројна сећања на наступе и анегдоте протекао за трен, Дејан Милосављевић поручује: 

– Како је једном рекао уважени хармоникаш Љубиша Павковић: „Ми данас треба да се у рођеној земљи боримо за своју рођену музику.“ А оркестар „Сербиа“ има најбољу намеру да најпре у сопственој општини, потом у округу па и шире, уз Новицу Стојимировића избори опстанак музичке традиције. 

Влада Винкић