Генерацијски се зна да је уважена и стара градиштанска породица Перић привржена уметности, посебно ликовној. Стваралачаки таласи Европе, пловећи Дунавом незаобилазно су на свој начин деценијама миловали њихов дом о чему сведочи и изузетан таленат Николе и Првослава, сликара потеклих у овој фамилији. За оне који су везани за уметност и у то име бар неколико пута посетили Велико Градиште, непознаница ко је наш саговорник свакако не постоји: реч је o Милутину Перићу, академском сликару и ликовном педагогу који већ четврту деценију оставља дубок сликарски траг како у класичном, такозваном штафелајном сликарству и графици, тако и у зидном сликарству које обухвата фрескопис, мозаик, витраж и зграфито. Перић је учесник више десетина ликовних колонија и бројних хуманитарних акција, док је његова излагачка делатност веома богата како групним тако и самосталним изложбама у земљи и иностранству. Дугогодишњи је члан Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ у Пожаревцу у оквиру кога обавља дужност потпредседника.
ОБАЛЕ ДУНАВА КАО ИНСПИРАЦИЈА
Милутин је рођен у Кисиљеву 27. маја 1959. године у породици Даринке и Светомира Перића, одрастајући и играјући се са вршњацима на сокацима у центру Великог Градишта где су живели и његови преци. Наравно, са другарима је неретко боравио и на обалама велике реке у којима је још тада примећивао посебан сјај и само њему знане облике које је уз помоћ оловке и боја лагано почео да преноси на папир. Већ током основне школе наставници примећују његов таленат и подржавају га у генетском дару, док похађајући средњу школу развија уметнички таленат, савладава технику сликарског рада и почиње да излаже на школским изложбама.
– Осетивши да ми је неопходно још стручног знања, у Београду уписујем Ликовни одсек на Вишој педагошкој школи из разлога које млади људи у тим годинама осећају: желео сам да што брже, односно за две године завршим образовање и посветим се сликарству. На моју срећу, жаргонски речено „лопту је спустио“ мој драги професор Милун Митровић који је, уважавајући моја хтења, успео у намери да ме као веома талентованог убеди и преусмери да се много озбиљније ухватим у коштац са сликарством и свим оним што ова уметност носи у себи. Захваљујући њему након прве године уписујем одсек сликарства на Факултету примењених уметности у класи професора Владислава Тодоровића, сећа се тог животног периода Милутин Перић који 1985. дипломира и на истој образовној институцији, такође код професора Тодоровића, уписује постдипломске студије.
У разговору још сазнајемо да је наш саговорник, жељан нових знања са једне и поштовања традиције са друге стране, од професора сликарских техника Крсте Андрејевића активно изучавао иконописање, а по радовима које оставља иза себе – постигао вансеријске резултате у овој области. Широку стваралачку палету остварује и данас кроз графику коју је учио код професора Бранимира Макеша али и зидно сликарство различитих техника.
По завршеним основним студијама Перић искључиво ствара као самостални уметник у свом атељеу у Великом Градишту, а после извесног времена одлучује да своје знање и таленат посвети млађим генерацијама. Почиње да предаје ликовну културу најпре у Основној школи у Градишту, а потом и у Браничеву, што и данас са задовољством обавља уводећи ђаке у свет уметности. Но, посебно занимљиво и племенито је то да је овај уметник организатор петнаест ликовних колонија намењених деци.
СРЕЋА И ПРИВИЛЕГИЈА
Док седимо у једном од два атељеа у којима ствара, у окружењу папира, платна, туба са бојама, комадима пастела и првенствено великим бројем завршених и дела у настанку, од Перића сазнајемо да време између стваралачких активности и наставе користи да сарађује са уметницима и у смишљању пројеката. Организовао је првих пет изложби градиштанских уметника, које се и данас одржавају под покровитељством овдашњег музеја а један је и од суорганизатора „Браничевске палете“ која се одржава у Кучеву.
– Највећи део ангажовања последњих месеци усмерио сам на рад са колегама из УЛИС-а „Милена Павловић Барили“ у Пожаревцу поводом седамдесет година постојања овог Удружења и бројних изложби и манифестација које прате јубилеј. Посебно смо се фокусирали на израду монографије која би визуелно морала да буде у духу стваралаштва, дела и имена светски признате уметнице чије име Удружење носи и да представи све активности и чланове од оснивања до данашњих дана. Но, увек постоје ситнице које се испрече, а ја се лично надам да ће сви који су укључени у овај пројекат увидети његов, како историјски тако и уметнички значај и помоћи да монографија у пуном сјају заблиста током Новембарских дана културе који се деценијама приређују у родном граду Милене Павловић Барили, вели Перић.
Испраћајући нас, академски сликар Милутин Перић не крије срећу коју налази у стваралаштву као и чињеницу да је његова кћер Теодора кренула стопама предака и већ као деветогодишњакиња увелико слика и излаже.
– Срећа стваралаштва је небеска, ма која област уметности била у питању. То су тренуци када отварамо своју душу, а импресије преносимо кичицом на сликарска платна, пером на бели папир, камером на филмски екран… Носити такву срећу у себи својеврсна је привилегија…каже Перић.
Влада Винкић
