Богдан Милаковић, матурант је Пожаревачке гимназије на природно-математичком смеру. Он је млада особа која је упорна, одговорана. Никада не одустаје од својих циљева. Чак и када су му задаци претешки, он их претвара у изазов. Приступа им озбиљно и предано. 

Док је био млађи волео је историју и књижевност, а касније је заволео и хемију, физику и математику. И даље им је подједнако посвећен јер га оплемењују и развијају логичко промишљање. Књижевност му помаже да схвати суштину живота кроз ликове из различитих епоха, њихове судбине и међусобне реакције, њихове успоне и падове. У математици воли задатке из области тригонометрије, логаритама и квадратне функције, а у физици статику и термодинамику. 

Најчешће учи са братом близанцем и то сматра великим олакшањем, јер помажу један другоме. Дан је резервисан за учење, док вечери проводи у читању књижевних дела. Радо помаже вршњацима у учењу и воли заједничке школске активности. Волео би да се у школама више учи о моралу, вери и духовним вредностима. Сматра да би требало да се млади људи усмеравају на рад, а не искључиво на зараду и материјалне ствари.

Током гимназијских дана Богдан је учествовао на литерарним и ликовним конкурсима. Такмичио се из српског језика и језичке културе и на Књижевној олимпијади, где је на свим нивоима имао запажене резултате. Недавно је на „Књижевној олимпијади“ освојио друго место на републичком такмичењу. Департман за србистику Филозофског факултета у Нишу доделио је Богдану трећу републичку награду на Светосавском конкурсу. Писао је за школски часопис „Развитак“, учествовао у активностима поводом Дана књиге, обележавања Дана језика и радио промоције књига у Народној библиотеци у Пожаревцу. На Републичком такмичењу лингвистичких секција, као члан секције, освојио је прву награду у Србији. Богдан је са својим другом и братом на фотоконкурсу за астрофотографију „Усликај ноћно небо“, у организацији Друштва математичара Србије освојио прво место и за школу вредну награду, телескоп. 

Марија Запутил, професорка српског језика и књижевности, рекла је: 

„Богдан Милаковић, ученик је који озбиљно, савесно и критички приступа сваком часу и свакој активности. Његова размишљања доводе до нових и иновативних идеја, а искуство које има у учењу и сазнавању доприносе му да доноси логичке и разумне одлуке. Богдан је специфичан ученик којег карактеришу доследност и прецизност. Тумачења књижевних дела подигао је за лествицу више – Богданове анализе одликују се разматрањем свих могућих опција и закључком који је њему логичан и прихватљив. Сви ови квалитети чине га изванредним учеником. Богдану желим будућност обасјану успехом и срећом.”

Богдан је са другарима из одељења учествовао на кошаркашким турнирима.  Такмичио се и у атлетици, а у трци на 1.000 метара освоји је друго место на Окружном такмичењу. У слободно време игра баскет, трчи, чита и води свог пса у шетњу.

Родитељи, Биљана и Марко, доживљавају га као ведрог и насмејаног, рођеног вођу и победника, момка који је одувек био жељан знања и који воли своје вршњаке.  Научен је од малих ногу да се само радом постижу циљеви и да све мора сам да заслужи и заради. У будућности га виде  као вредног студента Грађевинског факултета који хрли ка свом циљу.

Душан Радовановић, професор биологије, рекао је: 

„Богдан је један од оних ученика чија свeстраност не познаје границе. Подједнако је успешан, како у природним, тако и у друштвеним наукама, спорту. О томе сведоче његова одличја са различитх такмичења са којих се враћао са успехом. Међутим, оно што је мени на први поглед привукло пажњу је оно по чему је Богдан по мени јединствен, а то је  изузетна радна етика, педантност, беспрекорне радне навике, преданост у раду. Истиче се доза озбиљности и васпитање, који га позиционирају у веома узак круг сличних младих људи. Са свим овим епитетима, Богдан је ученик са којим би сваки наставник пожелео да сарађује, а ја му желим пуно успеха и среће са академским, али и животним изазовима, који га у будућности очекују.“

Богдан је за крај рекао: „Верујем да сам у гимназији провео најлепше дане досадашњег живота, у окружењу које ми је било више дом него школа. Захвалан сам свим професорима који су ме подржавали у свему што сам радио и усмерили на прави пут. Професори су ми били, пре свега, пријатељи који су ненаметљиво успели да коригују оно што није добро у исправно и вредно.“ 

Марија Костић, педагог

Share.
Leave A Reply

Skip to content