Порука коју је Бранислав Милошевић упутио потписнику ових редова је да прича не буде досадна читаоцима. Држећи се тога интервју смо почели питањем шта му је ових дана било посебно занимљиво?
-Вртим канале и задржим се на једном филму. Гледам и када сам ухватио себе да тачно знам који кадар следи схватим да је то филм који сам ја монтирао, уз осмех прича наш саговорник – филмски стваралац, пре свега монтажер, али и сценариста, редитељ и продуцент.
Како је део радног века провео у Телевизији Београд, радо се сећа дружења у оближњем клубу Позоришта „Душко Радовић“ чију је окосницу чинила „пожаревачка тројка“: глумац Бата Паскаљевић, драматург Слоба Стојановић и сам Бане Милошевић којој се прикључивао редитељ Здравко Шотра. Анегдота која се ту често препричавала везана је за Пожаревац где је на једном фестивалу приказан ТВ филм „Голубовића апотека“:
-Слоба Стојановић као сценарист и ја као монтажер у холу Дома културе размењујемо утиске а локални политичари сваки час прилазе Слоби, честитају и нешто питају. Он учтиво узвраћа и упирући прстом у мене пита: „Знаш нашег Банета?“. Од свакога је добио потврдан одговор. У тренутку жамор се утишао те ми из једне групе чујемо: „А ко је наш Бане?“, орасположио нас је Милошевић а потом вратио у своје зелене године живота разапете између Пожаревца и Костолца.
-Другу половину шездесетих обележила су турбулентна времена у целом свету а уз Београд донекле закачиле Пожаревац и Костолац. То је било време мог сазревања, дуге косе и запањујуће рок сцене за малу средину. Обележили су је Мија Поповић, Новица Мишић Мишкец, Миодраг Кузмановић Куза, Моца Бањац, Зоран Милојевић…Лепа сећања остају и из пожаревачког Дома ЈНА и Дома омладине у коме су се уз свирке приређивале позоришне представе у режији Маге Милановића, сећа се Бане и додаје:
-Похађао сам Техничку школу у којој сам, најискреније, био очајан ђак. То је био знак да ова област није моја таласна дужина. Није тајна да сам понекад бежао из школе не би ли одгледао филм у костолачком биоскопу. Са друге стране, када сам долазио у Пожаревац то се увек завршавало посетом биоскопу којих је овај град имао три: „Козару“, „Мораву“ и „Културу“. Интуитивно, у новинама сам почео да читам најпре најаве а потом и филмске критике што је ширило моје видике у овој области. Набавио сам „Историју филма“ која је појаснила неке неодумице које сам имао у мраку пројекцијских сала а убрзо ми је у руке дошао и „Филмски језик“. Када сам завршио Техничку школу са оствареним успехом нисам био ни близу идеји који који бих факултет из ове области уписао, посебно због времена које сам посветио магнуплику, хипи покрету, игранкама… Уследио је период када сам се бацио на класичну литературу, уметност, сликарство. Једног дана, без посебног објашњења саопштавам родитељима да идем у Београд да упишем Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Како се баш нисам снашао, на тадашњој Академији у Кнез Михајловој пријавио сам се за две групе: организацију и монтажу и оба теста положио. Имајући у виду да су се остали делови пријемног испита поклапали, определио сам се за монтажу која је била креативнија и битнија за процес стварања филма и уписао ову катедру. Уосталом, филм настаје свуда а рађа се у монтажи, говори Бане Милошевић, посебно се сећајући драгих професора и врхунских уметничких стваралаца као што су Марко Бабац, Радош Новаковић, Ратко Ђуровић, Слободан Боба Селенић…
Задругарска улица
Бранислав је рођен у пожаревачком породилишту 1950. године а одрастао у костолачкој породици Горице и Војислава Милошевића. Уз сестру Душицу детињство је проводио у игри недалеко од костолачке пијаце.
-Моја породица била је радничка. Мајка домаћица и отац зидар који је захваљујући занату успео да направи кућу у Задругарској улици. Улицу помињем из једног куриозитета: из Костолца долазим у Београд без искуства, познанстава са ауторима, присуства на снимањима и тако, грлом у јагоде, уписујем Академију. У овој улици сам одрастао највише се друживши са Ацом Конрадом, да би његов син Миша, много година касније такође уписао Академију а да никада није дошао код мене по савет или консултацију. Мала Задругарска улица у такође малом граду дала је двојицу филмских стваралаца, што је тешко имати и у много већим срединама.
По стеченој дипломи на групи за филмску и ТВ монтажу добија посао у Телевизији Београд где ради на свим жанровима: од играних до драмских. Упознаје Вуксана Луковца, једног од најталентованијих филмских монтажера од кога учи танане финесе заната. У то време Бане стиче сараднике и пријатеље који су обележили једну епоху попут Мише Радивојевића, Бранка Балетића, Богдана Тирнанића… Преламајући кроз професионалну призму знање и искуство, временом постаје шеф монтажера ТВ продукције и ТВ вести.
Дуги низ година паралелно ради на филму где оставља значајан стваралачки печат. Већина филмова које је Бранислав Милошевић монтирао припада социјално политичком жанру са проблематиком младих у социјализму и ратним дешавањима у тадашњој Југославији. За монтажним столом уз њега су били редитељи Мирослав Лекић, Ратко Орозовић, Дарко Бајић, Мирослав Алексић, Синиша Ковачевић.
-Из филма у филм брусио сам драматургију и прилагођавање сваком новом филму, трагајући за оним решењима која су најбоља за нарацију у којој се филм најбоље исказује, било да је у питању интегралан или аналитички монтажни поступак, брижљиво градећи глобалну композицију дела и ритмичку структуру, говори Милошевић.
Монтирао је и више од 100 филмова документарног, кратког играног и експерименталног жанра.
– Издвајам трилогију дугометражних документарних филмова о српској емиграцији у Америци. Они су снимани у драматичним околностима због политичке ситуације у Југославији: са једне стране ликвидација политичких емиграната од стране УДБЕ, са друге покушај рушења система у Југославији од четничке емиграције. Наш ауторски став био је покушај помирења емиграцију са српским народом у земљи, посебно што је грађански рат у Југославији увелико почео, сазнајемо од саговорника који наглашава да су у питању филмови ,,Никола Каваја ловац на Тита’’, „Терористи или родољуби’’ редитеља Милана Кнежевића и „Драгиша и Иванка“ који је редитељски потписао сам Бане Милошевић.
Филмска остварења
Рад на монтажи играних филмова Милошевић је почео 1983. године филмом „Степенице за небо“ редитеља Мирослава Лекића. Уследило је дело „Догодило се на данашњи дан“ истог аутора, „Ванбрачна путовања“, Ратка Орозовића, „Заборављени“, „Почетни ударац“, „Црни бомбардер“ и „Балканска правила“ у режији Дарка Бајића. Хронолошки следе „Нож“ Мирослава Лекића, „Рат уживо“ Дарка Бајића, „Лавиринт“ Мирослава Лекића, „Ствар срца“ Мирослава Алексића, „Синовци“ Синиша Ковачевића, „На лепом плавом Дунаву“ Дарка Бајића. Ови филмови приказани су на свим фестивалима у земљи добијајући значајне награде за режију камеру, монтажу и глумачка остварења, а многи су приказани на престижним светским фестивалима: Рио, Москва, Праг, Лос Анђелес, Њујорк Торонто, Валенсија Берлин, Будимпешта…
ФИЛМОВИ МОЛИТВЕНЕ НАДЕ ЗА СПАС И ОПСТАНАК СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Током 1990. године Милошевић постаје слободни филмски уметник и члан Удружења Филмских Уметника Србије. Почиње самостално да режира и обавља продуцентске послове филмске и телевизијске производње.
-Као продуцент урадио сам десетак документарних филмова и пет ТВ серија истог жанра а као сценарист и редитељ реализовао десет документарних и експерименталних филмова, вели Бранислав који је са својим остварењима учествовао на многим међународним филмским фестивалима освајајући бројна признања и награде: од Болоње, Берлина и Москве до Оклахоме, Калуге, Јапана, Кине…
-Од дела приказаних на фестивалима, издвајам документарну трилогију са Косова и Метохије за време борбадовања Србије и после тога. Реч је о страдању Српског народа на том простору посебно по уласку снага КФОР-а са задатком да осигурају мир и гарантују безбедност свим житељима Косова и Метохије. Но, од тог тренутка тамо почиње слободан лов на Србе, њихово несметано убијање и затирање. Трилогију чине „Косово место злочина’’, „Чувари Мира“ и „Мементо Мори-Косово погром без краја“.Филмови на потресан начин сведоче и уздржано и објективно, у маниру чистог документаризма, ређају слике лицемерја и злочина од којих застаје дах. Ово су филмови молитвене наде за спас и опстанак једног европског народа на његовим вековним огњиштима, објашњава Милошевић наводећи писмо захвалности које је добио од Николаја Бурљајева.
Награде
За рад на филму Бранислав Милошевић освојио је сијасет награда. Југословенски филмски фестивал у Херцег Новом 1999. донео му је Златну мимозу за монтажу у филму „Нож“. За режију филма „Косово место злочина“ жири Интернационалног филмског фестивала „Златни витез“ у Москви 2000. године наградио га је Сребрним витезом. Признање „Златни витез“ припало му је и 2001. за режију остварења „Чувари мира“ на Интернационалном филм фестивалу Златни витез у Тамбову. За експериментални филм „Збогом XX век“ на 49. фестивалу Југословенског документарног филма Милошевић је освојио Златну плакету Београда. За најбољу монтажу у филму „Лавиринт“ на XVII Југословенском филмском фестивалу у Херцег Новом освојио је Златну мимозу а на Интернационалном фестивалу војног патриотског филма 2007. године добио Специјалну диплому за режију филма „Косово погром без краја“
– Мени лично најзначајнија и највећа признања су Награда за животно дело које ми је доделило Удружење филмских монтажера Србије и Повеља као филмском монтажеру и редитељу документаристи за целокупно стваралаштво и допринос српској кинематографији Удружења филмских уметника Србије, рекао нам је Милошевић.
Наш саговорник данас је у пензији и филмом се више не бавим професионално. Волонтерски сарађује са младим ауторима као консултант на пројектима, док део времена проводи као члан Савета Организације за заштиту ауторских права филмских стваралаца Србије. Ту је и некадашње друштво из телевизије и са филма, тако да се уз кафу увек сете прохујалих времена. Свих ових деценија Банетов највернији пратилац, подршка и стуб породице је супруга Мирјана која му је подарила кћер Марту. Она се након Музичке академије преселила у Мајами на даље усавршавање. Успешна у послу, у Америци је формирала сопствену породицу тако да Бане и Мира имају унука Давида који тренутно похађа колеџ и преко океана поносом обасјава деку и баку.
Влада Винкић
