2020-09-20T19:32:12+02:00 20. септембра, 2020. 19:32 |

Човек ради живот цели ( I део)

Естрадни воз машиновође Миодрага Јаковљевића Јаке је кренуо пре пола века и још увек неуморно путује и песмом увесељава љубитеље праве народне музике. По завршетку Железничко техничке школе у Београду, запослио се у Југословенској железници, као млади машиновођа, а касније прелази у ЈП “Железница Србије”, где је због естрадне делатности мењао радна места. Истовремено је као самоук почео да свира хармонику и да пева са познатим оркестрима у Стигу.

Песме за прву сингл плочу  “Док је вруће удри, куј” и “Тешко је кад срце воли” компоновао му је венчани кум Мирослав Стефановић Роса, са којим је већ увелико певао на разним весељима, а објавила је издавачка кућа “Београд Диск”. Било је то давне 1972. године.

 


                     

Далеко од медијске популарности у овој малој дискографској кући су били презадовољни оствареним  тиражом, али Јаковљевић и његови сарадници су знали да може боље и да његове вокалне могућности заслужују много више.

Прави почетак и пут ка естрадној слави је заправо почео две године касније, када је победио на такмичењу за Први глас Југославије, које је одржано на стадиону  “Ташмајдан”. Као победнику  припало му је бесплатно снимање и издавање грамофонске плоче у продукцији загребачког “Југотона”, као и пратећа реклама коју је оберучке прихватио.

Ова победа је младом Миодрагу Јаковљевићу била велико охрабрење и у доброј мери му је трасирала естрадни пут, јер реномирана дискографска кућа “Југотон” му је одмах понудила уговор за снимање плоче. Његовој срећи није било краја, а Обрад Јововић, директор Југотоновог  представништва у Београду је инсистирао да се за омот плоче Миодраг Јаковљевић фотографише на радном месту, у кабини железничког воза. Када се плоча са омотницом необичног изгледа са песмама “Стидљив момак” и “Бачијарка” појавила у продаји, примљена је са великим занимањем. У “Југотону” су били задовољни јер је насловна песма “Стидљив момак” постала хит и плоча остварила завидан тираж. Уз лепе песме и занимљиву боју гласа, многи су сматрали да је продаји ове плоче у великој мери допринела и специфична омотница, са које млађани Јаковљевић насмејан маше са прозора железничке локомотиве! Било како било, Миодраг Јаковљевић је био право естрадно освежење и “за најбољег певача међу машиновођама”, како је за њега рекао водитељ прогама Милован Илић Минимакс,  интересовање је порасло до те мере да су и друге дискографске куће почеле да се интересују за младог певача.

МИНИМАКС И САФЕТ  

Великој популарности младом Јаковљевићу је у доброј мери кумовао Милован Илић Минимакс, који му је, баш као Лепој Брени и још неким певачима најавио и трасирао естрадни пут. Шта се заправо догодило?

-Било је то лета 1974. године када сам се пријавио на аудицију за такмичење за Први глас Југославије. Сви ми који смо положили аудицију имали смо опсежне припреме и пробе, а за такмичарски наступ на стадиону “Ташмајдан” специјално по мери сашили су нам гардеробу. Моји родитељи су били веома сиромашни, тако да сам први пут тада обукао одело. Сви такмичари су гардеробу добили на поклон, а ја сам после такмичења ово одело дуго и љубоморно чувао. Због великог броја кандидата такмичаре су наизменично пратили два оркестра, Бранка Белобрка и Душана Раданчевића. Знао сам да се међу члановима жирија налазио и Сафет Исовић, један од тада најпопуларнијих и најбољих певача народне музике и баш зато сам одлучио да на такмичењу отпевам његову песму. Душан Раданчевић, уз чији оркестар су одредили да ја наступим,  није био одушевљен мојим избором, али после неколико проба био је задовољан, тим више што сам ја једини имао храбрости да пред Сафетом певам његову песму, присећа се Јаковљевић и наставља:

Самоуверено, без треме, отпевао сам Сафетов хит “Данас једна, сутра друга”, и  после отпеване нумере и аплауза који сам добио, крајичком ока сам видео осмех на његовом лицу.  Више од тога су ми  значиле честике Душка Раданчевића. На крају, касно иза поноћи, на сцени су се појавили водитељи Весна Ненадовић и Милован Илић Минимакс. Са нестрпљењем смо чекали одлуке жирија, а онда је Минимакс изговорио:” Победио је најбољи певач међу машиновођама и најбољи машиновођа међу певачима”. У почетку нисам веровао, нисам умео ни да се радујем када сам изашао да примим награду – са поносом се Миодраг Јаковљевић  сећа тих тренутака и Минимаксових речи које никада неће заборавити.

 

У “Југотону” су били задовољни, али су  за наставак сарадње поставили скоро неприхватљиве услове. Да би од њега створили звезду народне музике морао је да напусти радно место на железници и да се пресели у Београд. Јаковљевићу није одговарали ни једно ни друго. Како је могао, када је он једини имао сигуран посао, од кога је издржавао породицу и када је захваљујући популарности после победе на Ташмајдану и успеха песама са плоче “Стидљив момак”, имао све више посла  са оркестром свога кума Мирослава Стефановића Росе, а самим тим је све више зарађивао. То је за његову сиромашну породицу много значило. Почео је све више да одсуствује са посла, али захваљујући његовим претпостављенима који су волели његове песме и имали разумевања за естрадне обавезе, за почетак су му обезбедили лакше радно место. Знали да помаже два брата и сестру и да породица много зависи од његових примања.