Припала ми је част да свој новинарски рад започнем 1980. са почетком рада новоотвореног дописништва „Реч народа“ у Жагубици. Част али и велика обавеза да се и жагубичка општина представи јавности у ширем светлу. Као једини дописник у овом дописништву морао сам да уђем у тајне свих привредних и друштвених области што је изискивало велико ангажовање.
Признања која су уследила охрабрила су ме да после једне личне кризе не одустанем од овог посла након само две године рада.
О ЛАЖНОМ ДОКТОРУ
Овај забачени крај тако је, захваљујући дописништву показао јавности да и поред тога што се налази у кругу најнеразвијенијих општина, успешно решава многе животне проблеме. Асфалтирани су сви сеоски путеви, села повезана аутобуским линијама, сва насеља решила водоснабдевање и снабдевање електричном енергијом, ширила се телефонска мрежа, изграђени телевизијски репетитори, фабрике и индустријски погони. Дописнику је било лако да пише о свему томе. Али, било је и непожељних тема, за новинаре и те како незаобилазних. Тако се сазнало о лажном доктору који је годинама „лечио“ децу у Дому здравља, о директору који летује у радничком одмаралишту о трошку синдиката, о самовољама руководилаца, о шефу који воли плавуше, о разним злоупотребама положаја, малверзацијама па до искључења председника Општине из СК. Општина мала, све се брзо сазна и требало је имати „петљу“ па све то изнети пред суд јавности. Па ипак, моје омиљене теме које су ме и релаксирале биле су репортаже из свакодневног живота, живота обичних људи, дрвосеча, чобана, рудара Јасеновца, заборављених солунских ратника…
Читаоци то воле па су те репортаже добро пролазиле. У Жагубици је лист „Реч народа“ био најчитанија новина управо због тих прича са терена и разграбила би се чим је поштари донесу. Но и репортаже су изискивале велике припреме скончане са тешкоћама.
Једном приликом уговорена је посета једној бачији на Бељаници. Ради економичности договорено је да се истог дана репортаже на- праве за новине, радио и ТВ. Из Жагубице је обезбеђено теренско возило, а да би репортаже биле на нивоу пошао је и директор једне земљорадничке задруге. Нажалост, једино није било предвиђено да се на возилу догоди тежи квар на половини пута.
ПЕЧЕНА ЈАГЊЕТИНА НА ВРХ БРДА
Само сам ја знао да до одредишта има још десетак километара стрмог пута. Брзо сам донео одлуку. Задатак се мора извршити. Не смем дозволити бруку да се оволика екипа врати необављена посла. Убедио сам колеге да је бачија близу, да се треба попети само на врх брда и да ми се чини да се већ осећа мирис печене јагњетине. Поделили смо технику и кренули кроз високу букову шуму из које никако да угледамо тај „врх брда“. Уз нека сумњичања да смо залутали и да је боље да се вратимо, ипак смо добро ознојени стигли на бачију у касним поподневним сатима.
Косе сенке, бело стадо оваца и јагањаца на зеленим пашњацима, звонки глас двојница помешан са звуком меденица и лавежом паса, све је то учинило да се муку брже забораве. Зазујала је камера, ухер је бележио сваки звук, шкљоцао фотоапарат, а новинарско перо без застоја пунило бележницу. Тек када је сав посао обављен, неко се запитао: А како ћемо да се вратимо? Нико није имао одговор.
Очигледно је било да наше теренско возило није поправљено, до Жагубице има пет сати пешачења, а у колиби нема места за све. Изненада се зачуло спасоносно „бректање“ неког трактора. Приколица је била пуна вуне јер су тога дана ошишане овце. Трактор се враћао са Бељанице у Жагубицу. Проблем је био решен.Под ведрим небом и звездама, неки су уморни одмах у приколици утонули у сан. Задатак је, ипак извршен, репортажа је била запажена и веома читана.
Љубиша Радовановић