Наставник Димитрије Благојевић у Пожаревцу је познатији као Мита, а генерацијама ће остати као један од најомиљенијих наставника математике, изутетан педагог, виолиниста, шахиста, човек који плени духом, маштом, идејама и позитивном енергијом…
Како и сам каже, најлепше године живота је провео у неколико различитих школа, подучавајући ђаке од првог разреда основне до четврог средње школе.
Рођен је 1941. године, од оца Живадина и мајке Катице, у селу Четереже, код Жабара.
– Моје детињство отежао је Други светски рат. Када сам пошао у основну школу, пажњу су ми привлачиле књиге које је мој стриц куповао његовом сину. Ја сам често одлазио и читао. То је приметила стрина, па ми је давала по неку књигу, а за узврат тражила погачу, због тога сам често добијао грдњу од укућана. После школе сам чувао овце, са собом носио и књигу, а кад бих се занео у читање, овце би нестале у нечијем кукурузишту. Те књиге су одредиле моју животну судбину, сећа се Димитрије.
Како каже, његова су се каријера и образовање кретали степенасто – узлазном линијом. Прва четири разреда основне школе завршио је у селу Четереже, а више разреде у Жабарима. Учитељску школу, у трајању од 5 година, уписао је у Пожаревцу и по завршетку добио посао учитеља у свом селу. После три године уписује редовно Вишу педагошку школу Београд, одељење у Пожаревцу. Завршио је у року, са просечном оценом 9,14, а да су се рачунали само математички предмети, просек би био 9,55.
ВИОЛИНА – И ОБАВЕЗА И ХОБИ
У Учитељској школи обавезан предмет је и свирање виолине, која нашем саговорнику постаје и обавеза и хоби.
– На препоруку професора музике примљен је у градски оркестар „Друштво пријатеља музике“. У њему су свирали људи различитих професија. На репертоару је била искључиво класична музика. Концерте смо изводили у граду и околним већим местима, а уместо хонорара, гостили су нас печењем и пивом. Када је Друштво престало са радом укључио сам се у оркестар Дома војске и оркестар фолклорних игара, прича нам Мита Благојевић.
По окончању Учитељске школе и запослења у свом селу, родитељи су сматрали да ће Димитрије ту остати до пензије. Али…
– Током школовања открио сам љубав према математици. Другови у Учитељској су ми пре писменог задатка тражили да им дотурим цедуљу са решењем задатка. Ако одбијем, онда нисам друг. Рекао сам да им нећу дати цедуље, али хоћу да их пре писменог научим како се задаци решавају. Због тога сам уписао математику и добио лиценцу да могу да држим и наставу из информатике. Најдуже времена провео сам у пожаревачкој Основној школи „Доситеј Обрадовић“, 30 година. Радио сам и осам година у ОШ „Вук Караџић“, а хонорарно и у Политехничкој, Пољопривредној, Гимназији и Женском затвору, наставља наш саговорник.
Ученици школа у којима је наставник Мита предавао, примећивали су да се много залаже у подучавању и да је праведан у оцењивању, тако да дата опаска са почетка овог текста да је генерацијама остао као један од најомиљенији, није случајна:
– Када дам задатак да самостално решавају, ишао сам од клупе до клупе, проверавао поступак и помагао свима који су грешили. Сваки задатак решавао сам више пута на различите начине и говорио им да они могу да одаберу поступак који им је лак и јасан. Јавно сам хвалио ђаке који се истичу радом и успехом, да бих дао мотив и другима да се потруде. Поједине сам пуштао да изведу неку „подвалу“, а кад бих им рекао да знам шта су радили, одговарали би да то није фер, сећа се цењени наставник Мита.
АФОРИЗАМ ЗА ЛЕПШИ ДАН
Уз музицирање на виолини и шах као две велике пасије, писли сте и афоризме:
– Драго ми је да су моји афоризми редовно објављивани у емисији Другог програма Радио Београда „ТУП – ТУП“, коју је уређивао и водио популарни Милован Илић – Минимакс. Била су то специфична времена, која су ми давала посебну инспирацију, а ја ћу бити слободан да вам испричам један свој афоризам: „Љубав је чиста геометрија. Почиње вертикално, а завршава хоризонтално.“
Благојевић је био предавач и у школи за талентоване математичаре, у којој су се окупљали ученици из свих школа у граду и припремали за такмичења. Многи од њих учествовали су на републичким такмичењима и определили се за студирање математике, ФОН-а или техничке факултете. Као активни наставник дуго је водио шаховску секцију, а низ година је ђаке водио и на летовања и зимовања.
За рад и ангажовање у просвети награђиван је више пута, те смо га питали за најдража признања:
– Тешко питање, па не знам да ли ћу одговорити за петицу или четворку, у свом духовитом маниру казује Мита и додаје:
– Навешћу две најдраже, обе додељене поводом Дана радника у образовању Општине Пожаревац. То је 1999. додељена Повеља за остварене изузетне резултате у области васпитања и образовања, а потом 2003. године Повеља за животно дело.
КАРТА ЗА ПУТ НА МЕСЕЦ
Прича о Мити Благојевићу не би била потпуна ако не бисмо поменули пут у свемир. Наравно, наш саговорник није био тамо, али бележимо нешто што нам показује и што ће привући и вашу пажњу:
– Ово је карта за пут на Месец. Наиме, када је 1969. године „Аполо 11“ слетео на Месец, а Нил Армстронг рекао: „Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство“, у новинама је писало да ће људи за 10 година туристички да лете на Месец. Ја сам хтео да се обезбедим, па сам код „ЕР Канада“ резервисао карту која ми је за недељу дана уручена. Чувам је већ 51 годину, а како се животни век продужава, не одустајем од идеје да Вам једног дана махнем са површине Месеца, уз осмех каже Благојевић.
О својим пензионерским данима, које је започео 2004. године, каже:
– Најискреније, очекивао сам да ће ми бити досадно, али сам се преварио. Ћерка Маја и зет Срђан подарили су ми две унуке, Аниту и Лару. Анита је завршила други разред Основне школе „Доситеј Обрадовић“, а Лара још иде у вртић. Супруга Мирјана их забавља и мени је велика подршка у животу. Без ње све ово не бих остварио, каже Димитрије Благојевић Мита и испраћа нас са поруком: „Ако желите да успете у животу, радите све с љубављу.“
Влада Винкић