2018-06-24T19:25:15+02:00 24. јуна, 2018. 19:25 |

ЂИНО ЈОСИЋ: Остварио сам мисију ако сам некоме помогао

Поводом Светског дана добровољних давалаца крви  ласкаву титулу најхуманијег града још једном је понео Пожаревац резултатом од 6,26% давања крви на 100 становника, а признање је у име Града примио Ђино Јосић новинар, који је ове године дао крв по стоти пут. Успешан у три сегмента којима је посветио живот, желели смо да га боље упознамо и представимо без шминке. Онаквог какав је у сваком тренутку:  једноставан и скроман.

            -Рођен сам 15. октобра 1958. године у Пожаревцу, растао без оба родитеља и био код бабе и деде од својих 3.600 грама. Скупа смо живели од једне пензије веома тешко, често се селећи, почиње разговор Ђино.

               – Нана Каја и деда Милан су својим примером скромности и неизмерном љубављу давали невероватну подршку и од мене захтевали и васпитали ме да увек помогнем тамо где могу и поштујем како себе као и друге. Велико им хвала на томе!

               Похађајући Основну школу “Вељко Дугошевић“, среће се са  “даскама које живот значе“ у позоришној представи “Дружина Пере Квржице“ не слутећи да ће позоришни аматеризам постати једна од највећих љубави која његовим венама тече деценијама. Школовање наставља у Економско трговачкој школи  “Жижа Лазаревић“ учећи за графичара.

             – Срж школовања није се огледала само у оценама и обради појединих тема. То је била школа живота, где смо од наставника учили да помажемо једни друге, да се дружимо, поштујемо старије… Велики број нас био је везан за Покрет горана где смо уз легендарног Драгослава Богдановића „Буцића“ у себи будили љубав према природи,  посебно Спомен парку „Чачалица“, сећа се Ђино.

            Стичући диплому ручног и машинског словослагача, Ђино Јосић запошљава се у штампарији “Просвета“. Овде уз непосредну техничку припрему за штампу, индиректно стиче знања о писаном стваралаштву и новинарству, што ће му у наредним годинама итекако помоћи.

Хуманост не тражи захвалност

Дубоку линију хуманости која је изражена не само на Ђиновом длану, већ и души, овај човек носи из времена детињства и школовања:

             – Први контакт са „Црвеним крстом“ који је широм планете синоним за хуманост повезујем за још једну легенду нашег града, реч је о Јовану Трифуновићу, кога се велики број Пожаревљана сећа под надимском „Јоца Закон“. Све је почињало  сребрним касицама са знаком „Црвеног крста“ које смо носили по Старом корзоу и Табачкој чаршији сакупљајући  добровољне прилоге , што је тада била привилегија сваког ђака. Најангажованији и најзаслушнији су током лета одлазили у Кучајну, одмаралиште „Црвеног крста“ учећи од „Јоце Закона“ и његових сарадника све о  животним вредностима, бавили се спортом,  припремали приредбе…

            Са добровољним давањем крви почео је, каже, несвесно, када се два пута за редом нашао у сутуацији да као носилац  ретке крвне групе „А –“  донира крв за настрадале у две тешке саобраћајне несреће – 1978. године у Ваљеву и 1979. године у Крагујевцу.

             Тек касније сам схватио да је тада „прорадила“ хуманост којој сам учен од малих ногу. Ево, већ сто пута сам дао крв, а ако сам само једној особи спасао живот ја сам човек који је остварио животну мисију.

            Стицај трагичних околности по Југославију доприноси да Јосићев наредни сусрет са „Црвеним крстом“ (изузимајући добровољно давалаштво крви) буде 1995. године по акцији „Олуја“, када у Прихватном центру у Хали спортова Пожаревац даноноћно ради на евидентирањи и збрињавању избеглих и прогнаних породица са својих огњишта из Хрватске.

Симбиоза глуме и новинарства

Глумачким аматеризмом Ђино Јосић почиње да се бави 80-тих година у пожаревачком позоришту у представи “Бој на Пожаревцу“.

– Сјајно сам сарађивао са члановима овог ансамбла. Такође не могу да заборавим  почившег Жељка Карана, а упознајући екипу глумаца из Малог Црнића на њиховој аматерској сцени сам тридесет година са преко 40 улога. Последња у низу је она из “Госпођа министарке“ редитеља Дејана Цицмиловића, прича Ђино.

              – Ове године нашао сам се међу талентованим и веселим глумцима костолачког позоришта „Кастелум“ из Костолца где сам добио привилегију да учествујем у реализацији “Хамлета из Мрдуше Доње“ редитеља Фуада Табучића.

             Имајући повремене контакте са медијима и индиректно искуство, крајем деведесетих година Ђино Јосић се придружује „седмој сили“.

            – Званично се посвећујем новинарству, најпре као новинар а потом и уредник у Телевизији „Дуга“. Једно време ангажован сам од Телевизије „ИН“ али се враћам на место уредника информативног програма у „Дуги“. Са поносом истичем да сам најлепшу годину новинарског живота провео и много научио у медијској кући “Реч народа“, а данас сам новинар Телевизије „Виминациум“.

             Ђино Јосић је ожењен, има ћерку Катарину и сина Николу као и унуке Жељка и  Луку који га, како каже, шмекерским несташлуцима у многоме подсећају на сопствено детињство.

У будућности када је о стваралаштву реч, фокусира се ка ширењу правих вредности, од којих су многе заборављене.

            – Ту је и нека моја борба да кроз позориште и медије покушам да оформим темеље својеврсне културне бране која би својом чврстином  зауставила поплаву кича, ријалити програма и бомбастичних наслова иза којих се,  у трци за славом и новцем, крију најниже побуде појединаца, одговара Јосић.

              – У хуманитарном сегменту живота, ту су пропагирање давалаштва крви, потом потреба завештања органа за трансплатацију, скромност, љубав…. То је оно што не тражи захвалност, већ је део нашег достојанства.

Влада Винкић