Успехе, хитове, наступе и професионалне обавезе Драгане Мирковић, музичке звезде балканске репутације, деценијама бележе најзначајнији медији са ових простора. Намера нам је, зато, била да са Драганом попричамо о једноставним дешавањима из живота, присетимо се прохујалих времена и на непосредан начин забележимо детаље који се у претпразничне дане недре из својеврсне књиге сећања. У трену се слажемо да разговор обавимо иза велике новогодишње јелке. Лампиони пресијавају најлепшим бојама и нашу саговорницу неизоставно враћају у детињство:
– Истински догађај за једно дете је да одрасте на селу, јер то је непроцењиво. Нема ограничења у играма које су оличење овог краја и времена у коме сам одрастала. Надомак Касидола, у природи, правили смо кућице од грања и ту градили неки свој свет, испољавали машту и сналажљивост, попут Тома Сојера… Једино што наш Мисисипи није била река, већ равница Стига. И данас волим да погледам тај филм јер ме враћа у детињство и то је специфичност која се огледа у сопственој креативности: да нешто урадиш сам и дивиш се томе. Данас се деци све купује, ту недостају машта и задовољство које дају дела сопствених идеја и руку. Сада је све инстант, на брзину, без много размишљања и труда, а одражава се на све области живота и у каснијем периоду, посебно када је у питању посао којим се ја бавим, говори Драгана Мирковић.
Како нашу саговорницу детињство подсећа на причу о Тому Сојеру, потписнике ових редова Гага од појављивања на јавној сцени асоцира на Дизнијеву Звончицу. Она комуницира језиком музике, попут поменутог лика обасјава људе и покреће их у ритму својих мелодија, не уме да буде намргођена и лоше воље… И то је суштина трага који оставља за собом, што у пракси није ни мало лако: са једне стране захтева рад, концентрацију, стрпљење, толеранцију, а са друге невероватну енергију, упорност, маштовитост, креативност и надасве, оно чиме ју је Бог доласком на свет надарио, кристални глас и вансеријски таленат.
ПОНОСНА НА СВОЈ КРАЈ
Драгана је рођена једног јануарског дана у уваженој касидолској породици Јелице и Предрага Мирковића, одрастајући уз сестру Душицу и бројно друштво из сеоских сокака.
– За разлику од Душице, била сам немирно дете и чини се да нема дрвета у нашем воћњаку на које се нисам пела. И до данас се нисам променила, мада се више не верем по воћкама, те мислим да нико не може да се промени. Човек је у души увек какав је био од дана рођења. Све се стиче у породици почев од тог величанственог трена доласка на свет, а ако је најближе окружење позитивно, вредно и одано, добра породица недри добре и васпитане људе. Одрастала сам у породици на коју сам поносна, а нема ничег лепшег од тога да се Касидолци диче мојим именом. Шта је узвишеније од тога? У свакој прилици потенцирам сопствено порекло и туга је што многе колеге желе пошто-пото да забораве одакле су. Касидол и Пожаревац су мој понос и када дођу телевизијске екипе, новинари часописа или портала у Касидол да направе причу, знам сам да ће мештани о мени говорити само лепо и позитивно. Уосталом, они ме знају од дана рођења и увек када дођем у Србију, најпре сам код мојих, виђам се са комшијама, пријатељима, дружимо се, попричамо… О свом крају могу рећи само најлепше и то је сушта истина, прича Драгана истичући да је поносна и на Пожаревац који је не заборавља о чему говори и то да је својевремено као почасни грађанин предводила дефиле Љубичевских коњичких игара.
ПОЧЕЦИ УЗ ХАРМОНИКУ ДЕКЕ ДРАГУТИНА
Музику носи у генима, а посебну љубав ка овој уметности уткао јој је дека Драгутин, весељак, хармоникаш. Веома је волео музику и њом се као млад активно бавио.
– Слабо га се сећам из тог доба, али људи говоре да је био натпросечно надарен. Када сам имала 5 година учио ме је квалитетним песмама, а у то време хармоника му је остала само хоби. Но, уживао је да засвира, а ја запевам мелодије које ме је учио: „Девојка соколу зулум учинила“ и „Јутрос ми је ружа процветала“. Поласком у школу учитељица је запазила мој таленат, следе школске приредбе, а касније и рад са фолклорцима посебно на такмичењу „Сусрети села“ које сам по неписаном правилу песмом отварала и затварала. Но, ја сам имала друге снове. Иако сам волела музику, за мене су наступи били озбиљна обавеза, оптерећење, а и бојала сам се масе. Жеља ми је била да завршим школу, студије, савршено савладам енглески и као туристички водич пропутујем свет. Само сам о томе сањала, а у слободно време пратила домаћу поп и рок музику, инострану сцену, свакако не запостављајући традицонално стваралаштво, сећа се Драгана времена својих раних тинејџерских дана не сањајући да ће заиста обићи свет, али не као туристички водич.
Наиме, у то време се и по Београду причало о малој Драгани из Касидола која је чудо од детета. Тих година многе девојчице њеног и старијег доба желеле су да уђу у свет естраде, да се опробају, докажу, постану познате, док је она учећи и маштајући да оствари зацртано била одлучно против тога. Но, у њеном случају живот је почео да пише роман чије странице настају и дан данас:
– Била сам осми разред када су код мојих родитеља дошли челни људи ПГП-а из Београда са предлогом да снимим плочу. Били смо у благом шоку, а ја из неког страха то нисам желела. Но, као васпитана и одговорна прихватила сам, сматрајући да ће све то бити детаљ живота који ће остати лепа успомена на излет у музичке воде. Међутим, то је била судбина која је превагла на ваги са чије друге стране су били мој снови, машта, планови… и ево ме овде где сам, прича нам саговорница чије име муњевито постаје синоним за таленат и успех, а песма „Имам дечка немирног“ заокупљујући музички аудиторијум, неизоставна реченица у жаргону девојака широм земље.
Оно што је уследило прерасло је у институцију која се зове Драгана Мирковић и траје до данас.
Настављајући разговор у правцу који не обухвата професионално ангажовање, интересујемо се да ли је често у Пожаревцу и Касидолу.
– Осећам да у овом питању лежи потпитање: да ли када сам овде људи непримерено прилазе, запиткују, упиру прстом, на шта кажем: не! Ово је мој крај, део сам њега и миљеа који овде влада. Опустим се, изађем где ми је жеља, са уживањем попијем чај или сок у кафићу. Наравно, највећи део времена проведем у Касидолу, у родитељској кући код маме и тате и то је посебан ритуал. Низоставно посетим родбину, док ми посебан осећај пружају тренуци са сестром Душицом, када се причом вратимо у нека давна и лепа времена, искрено вели Драгана Мирковић.
У слободно време Драгана се, у виду хобија, бави унутрашњим уређењем простора, а опушта се у дружењу са пријатељима, изласци и шетњама у природи.
– Један мој дан протиче толико једноставно да људи неће веровати: попијем чај, породично доручкујемо, уколико немам потребу да одемо до града ту су кућне обавезе.
Највећу подршку Драгани пружају супруг Тони, син Марко студент економског права и кћер Мануела, која је у истој области, завршава економску академију.
– Марко и Мануела су самостални и знају шта желе, тако да Тони и ја немамо тежак посао око деце, али ако затреба помоћ, ту смо да прискочимо. Јако смо везани и поносна сам због тога. Живимо као сав нормалан свет, то нас чини компактним што и јесте круна једне стабилне, озбиљне и патријархалне породице, закључује Драгана Мирковић пожелевши Пожаревљанима и Касидолцима срећне празнике.
Влада Винкић
Фото Владан Милић