Пролећни дан на терену Фудбалског клуба „Напредак“ у Пољани. Ништа необично за један тренинг, осим чињенице да тренер који у жељи да што боље припреми играче трчи са њима, „повуче“ лопту и покаже на који начин извести дриблинг – нема чак 81 годину! Када уз овај податак додамо да је реч о учитељу, педагогу, аутору многих уџбеника, музичару, новинару, фудбалеру и доктору наука, већина ће одмах знати да је човек у тренерци Драгослав Драшко Перић. Док нам прилази, имамо утисак да смо се ми више уморили гледајући неко он трчећи.
– Први фудбал „на шнир“ који смо играли као деца имао је наш друг Богдан коме је ова драгоценост стигла из Енглеске. Како није био неки играч често се љутио те зграби фудбал и оде кући, а цела улица дође пред његову капију да га моли. Ми потом наставимо са крпењачом по прашини… И дан данас осетим бол када уместо клубе чапара шутнем камен. Пред очима звезде а ја ставим мало песка на нокат па – наставим, уз осмех се свог детињства сећа Перић.
Драгослав је рођен децембра 1941. године у Набрђу од оца Веље Перића и мајке Каравилке Ивановић која је потицала из породице Бабунских, чувених револуционара и партизана из овог места стрељаних у Братинцу 1942. године. Како је и мајка била у партизанима те пред крај рата 1944.године стрељана у Липама, малог Драшка су довели код деде Цветка и баке Десанке Перић у Пожаревац.
– У тешким поратним временима стасавао сам у Делиградској улици делећи равноправно са другарима како парче проје тако и одећу која је стизала нашој земљи као помоћ. Но, све смо прихватали са поносом и надом да ће сутрашњи дан бити бољи од претходног чему је допринело наше јединство и жеља да ходајући стазом правде и искрености постанемо одговорни људи које чека на стотине искушења, искрен је наш саговорник.
ЗА ДЛАКУ – БЕРБЕРИН
Драшков деда Цветко био је чувени берберин преко пута данашње Техничке школе и председник еснафског Удружења „Слога“. То био повод да унука већ од петог разреда упути у овај занат.
– Похађао сам школу „Вељко Дугошевић“ а потом „Доситеј Обрадовић“, али се деда држао изреке да је занат златан па сам после наставе долазио и са пажњом „крао“ потезе бритве, маказа и чешља а метлом сакупљао влакна са пода, вели несуђени брица.
На опредељење ка педагошком а доцније и научном раду највише је утицала бака Деса која је тамо видела сигурност. То је био разлог да наш саговорник упише Учитељску школу а околности га везује за још једну област – музику:
– Мој кум Пера Бркић из Кучева похађао је одсек трубе у музичкој школи, а како је попустио у основној морао је да се одрекне музике. Но наставник трубе, извесни чика Јошка је инсистирао да нађе замену. Пера дође код мене и предложи ми да се посветим музици, а ја упишем и завршим нижу музичку школу, говори Драгослав Перић који је захваљујући овом инструменту нешто касније постао члан, па и председник пожаревачког Друштва пријатеља музике:
– Гостовали смо широм земље интерпретирајући класичну музику а неретко пратили славна имена попут Трипа Симонутија и Оливере Марковић. Имао сам и састав „Учитељац“ који је свирао игранке у Учитељској школи и Дому омладине, али ме лепе успомене везују за групу „Дијаманти“ и башту дома ЈНА. Са нама су наступали Бора Спужић Квака, Здравко Чолић, Радмила Караклајић, Ђорђе Марјановић, Златко Голубовић, Кемал Монтено, свирали смо у ТВ емисији „Од главе до пете“, снимили сингл плочу „Први пољубац“ и са групом „Смак“ делили победу на првој пожаревачкој Гитаријади.
Не запостављајући школовање, Перић уписује Филозофски факултет у Београду и дипломира на групи Педагогија. Прво запослење добио је у Александровцу где је предавао музичко. Свакодневно путујући у Пожаревцу су га чекали фудбалски тренинзи, увече свирка и на крају неколико кругова шетње Старим корзоом.
ДЕСЕТ РАДНИХ МЕСТА У КАРИЈЕРИ
Драгослав Перић је професионални живот посветио учитељском раду, био је школски педагог, потом професор на Вишој школи, Факултету лепих уметности у Београду, саветник за разредну наставу из области физичко-здравственог васпитања, начелник у Министарству спорта у Београду и Пожаревцу, спортски новинар, предавач спортске педагогије Центра за усавршавање спортских тренера у Крагујевцу и школе за лиценце по програму УЕФЕ као и Европској вишој школи за примењену психологију и спортско новинарство. Део радног века провео је у иностранству, где је потекла идеја да обради једну тезу и на њој докторира:
– У оквиру Програма Министарства просвете за допунско образовања наше деце у иностранству, отишао сам у Немачку где сам уз рад са ђацима четири године припремао докторску тезу из области педагогије, која до тада није била заступљена у Србији. Како је у међувремену у Југославији почео рат, докторат написан на немачком језику превео сам на српски и уместо на Универзитету у Тибингену одбранио на Факултету политичких наука у Београду, објашњава Перић који је написао један број школских и факултетских уџбеника, неколико научних књига и објавио преко 20 стручних чланака из области педагогије. Посебно је поносан на дела „Вештина комуницирања фудбалског тренера“, „Педагогија спорта са дидактиком спорта“, „Педагогија и уметност“ али и жао што књига „Сексуално васпитање у основној школи“, иако написана пре две деценије, није заживела на начин каквим би ова важна тематика у животу сваког тинејџера требало да има.
ФУДБАЛСКЕ ДЕЦЕНИЈЕ
Када је о спорту реч, у озбиљне фудбалске воде ушао је са 17 година заигравши у пожаревачком „Железничару“ а наставио у „Младом раднику“, „Рудару“, „Трговачком“, „Мипу“, „Металцу“ и бројним сеоским клубовима након чега у 40.години копачке качи о клин. Но, ни у овом сегменту није запоставио образовање, те завршава тренерску школу а први на листи тимова бива пионирска селекција „Младог радника“. Перић је носилац тренерске „А“ лиценце а међу клубовима које је водио су и два немачка:„Saulgau 04“ и „Hohberg”.Посебан успех постигао је у Женском фудбалском клубу „Бусије“ када је тим био вицешампион Југославије и финалиста Купа државе.
– Јако ми је драго што сам у Фудбалском савезу Србије био предавач многим садашњим тренерима. То је преко 800 имена а овај посао сам радио са Филиповићем, Павковићем, Ђорићем, Дулетом Савићем, прича Перић и додаје како је са Војом Марковићем својевремено покренуо чувени Седмојулски турнир у малом фудбалу који се деценијама играо на Стадиону малих спортова у Пожаревцу и био један од најквалитетнијих у земљи.
Драшко велику подршку има од супруге Љиље и скупа су поносни на унучад: Уроша који игра за омладинце „Младог радника“, Невену, Тару, Нађу и Немању. Али…
– У почетку није била против фудбала а касније јесте. Наиме, деценијама нисмо имали заједничку недељу, јер ја сам увек на терену, било као играч, било као тренер. Наравно, уз мене је јер ме спорт и у овим годинама одржава, закључује уз гласан смех Драгослав Перић.
Влада Винкић