Прича о Душану Рајчићу започета је случајно, након што је био актер емисије „Моја дедовина“ која се снимала на његовом имању у Брадарцу. Започета случајно, а настављена намерно, јер је овај млади човек својом свестраношћу и емоцијом којом „купује“, то заслужио. Његова прича греје, као и ватра у огњишу његових предака којој није дозволио да се угаси.
Душан поносно носи униформу вишебојца већ годинама, а најтананија осећања која некога могу да вежу за ову племениту животињу пренели су му његови преци. Деда, Раде Миљковић, био је такође вишебојац, али и тренер волтижера. Управо је он осмислио костиме малих вишебојаца у којима и данас наступају.
Коњичком традицијом може да се похвали по још једној крвној линији, у којој су Благоје Урошевић, један од идејних твораца Љубичевских коњичких игара, као и Петар Урошевић, вишебојац, тренер и више од двадесет година командант Параде. Дедин брат од тетке је Миодраг Петровић Кум, својевремено управник Ергеле, тако да не изненађују Душанови први кораци на хиподрому.
НА СТАРОМ МЕСТУ
Коњичка традиција некако је у Пожаревцу, логично, везана за насеље Бурјан. Душан је данас Бурјанац, живи у кући коју је сазидао његов деда у близини хиподрома. Почео је као волтижер, а затим вештину у седлу наставио у школи јахања. По завршетку Основне школе „Вук Караџић“ одлази у Београд у Средњу, а затим и на Високу железничку школу.
Мењале су се околности и интересовања, али да коња и јахача не везује само седло, говори и чињеница да се након доста година, 2015, Душан, на наговор свог имењака и школског друга, актуелног витеза Душана Јанковића, враћа на хиподром.
-Било је потребно мало времена да се вратим у ритам, једне године сам само јахао, нисам изашао на вишебој, а дебитовао сам 2017. Од тада сам се сваке године, осим ове, такмичио у полуфиналу, а једном и у финалу, прича Душан.
Ове године није му за замерити неулазак у полуфинале. Наиме, емисија „Моја дедовина“ снимана је баш током квалификација. Онима који прате коњички спорт познато је колико је концентрације и снаге потребно да се свака од вишебојских дисциплина изведе успешно, те су радови на његовом сеоском имању пали у веома незгодном тренутку.
Душан већ четри године на Љубичевским играма јаше коња кога позајмљује од Слободана Гајића Гаје из Костолца. Иако му тај коњ по нарави одговара, каже да у узјахивању коњ хоће да се узнемири, те због неколико падова током курирског јахања, има малу трему током ове дисциплине. Прилично је, током година, био сигуран са стрелом, али правила нема, што је показала и ова година, када је „омашио“, али зато остварио три поена са копљем, које га баш није служило на тренинзима. Због пословних обавеза, али и породичних, који сада укључују супругу Јелену, ћерку Стефанију и сина Данила, Душан јаше само током летњих месеци када се јахачи припремају за Вишебој, а цео град за Љубичевске коњичке игре.
ЗА СВЕ СУ „КРИВИ“ РУСКИ ПИСЦИ
Коњи су му велика, али не и једина страст. Другу, читање и писање је данас, код већине, потиснула дигитална технологија. Само потиснула, јер се осећај папира под прстима и мирис мастила, сматра, не могу заменити.
Ретко се виђају људи са књигом у рукама, а још ређе срећу млади људи са „старом душом“. Разговор са Душаном враћа ме у неко не тако давно, али потпуно другачије време. У време без журбе, када су се још увек у рукама држале књиге и када су путовања возом била уобичајена ствар. Управо су та редовна путовања возом, током којих је читао руске класике, подстакла Душана да пренесе своја размишљања на папир.
-Писао сам „у младости“. Можда то сада делује смешно, јер сам још увек релативно млад, али гледано из ове перспективе, сада ми тај период делује као потпуно други живот. Док сам се школовао доста сам путовао возом и током тих путовања читао, па сам био под утицајем руских писаца: Толстоја, Пушкина, Достојевског… Та дуга путовања возом и посматрање предела кроз прозорско окно подстакла су ме на писање.
Душан верује да за све постоји право време, па тако и оно када ће књига коју је написао угледати светло дана. Реч је о историјско – љубавном роману, у коме „живи“ професор историје у пензији, који се из ужурбане средине враћа у свој родни крај и почиње један сасвим нови живот…
Делове рукописа Душан је објављивао на својој фејсбук страници „Душан Рајчић књижевник“, а како је касније приметио могуће је да је баш његова прича послужила као идеја за серију „Бележница професора Мишковића“, јер има доста подударности са његовим текстом.
Из дединих прича настао је рукопис о прадеди Константину, фудбалеру, револуционару, партизанском борцу.
-Прадеда је, судећи по дединим и бабиним причама, имао занимљив живот који сам ја пренео на папир.
МАГИЈА ЗВАНА ВОЗ
Душан нас је угостио у својој канцеларији где тренутно обавља послове на замени шефа железничке станице. Након приче о руским класицима и „дугом путовању возом“ од Београда до Пожаревца, одједном ми његово интересовање за железницу уопште не звучи чудно. У калеидоскоп његовог живота савршено се уклопила љубав према возовима.
Не чуди ни чињеница да је један од ретких који је напустио посао на површинским коповима како би се запослио у својој струци. Како каже, није зажалио.
-Одувек ме је привлачила униформа. Некако ми се сасвим случајно допала она у којој сам свакодневно виђао свог комшију машиновођу. У средњој железничкој школи заиста сам заволео то занимање, а љубав се наставила и на Високој школи.
Колико је та љубав била јака говори и чињеница да је на овај посао дуго чекао, те да се у струци запослио тек 2018. године.
Осећај да је железница потпуно други свет у коме је време стало труди се да, заједно са младим колегама, промени.
-Опушта ме рад на детаљима. Уређивао сам доста станица дуж пруге према Мајданпеку. Бившу зграду Распутнице Сопот пожаревачки, где се одвајала пруга за Костолац, прилагодио сам музејским потребама.
Примљен као отправник возова, Душан је радио на станицама дуж пруге према Мајданпеку, упознавао различите крајеве и људе који их насељавају. Каже да му је и дан данас омиљени радни дан онај када се иде у „преглед“ пруге.
-Источна пруга од Пожаревца до Мајданпека је скривена од света и за мене најлепша. Стиг, Браничево, Звижд, Хомоље, долина Пека… Ређају се слике наше прелепе Србије.
И данас се каже, када седне у воз, осећа као студент који је викендом на станици у Београду чекао свој воз.
-Путовање возом има посебну чар, јер пруга не пролази кроз насељена места. Све што видиш је природа, а у ком си месту знаш само по табли на станици.
КУЋА КОЈА ПРИЧА
До Душана смо стигли вођени причом о реновираној кући у Брадарцу, али она је, непланирано, доспела на сам крај нашег разговора. Заокружила је причу о прецима, дедовини, љубави према коњима и традицији.
Имање на селу остало му је од бабе и деде. Кућа у Брадарцу постала је место где су се вишебојци традиционално окупљали у августу, четвртком после квалификација.
– Ја ту кућу сређујем годинама како би она била у етно стилу, али сам је мало запустио последњих година због породичних и пословних обавеза. Гледајући емисију „Моја дедовина“ пожелео сам да се поново у њој окупимо, сада у већем броју.
У томе је Душан успео, јер је у обнови куће учествовало око 80 људи: колеге са железнице, другари вишебојци, Јеленине колеге из Војске, другари из детињства, али и колеге са некадашњег посла. Уз њих, пријатеље, фамилију и кумове, Душан је успео да реновира део куће, уреди купатило, кухињу, елекроинсталацију, преуреди шталу и изнесе велику количину разних непотребних ствари.
Кућа у којој су причане приче спремна је за нове, а неке су већ започете. Славе се дечији рођендани, а како је једна од ретких уређених у духу старих времена, има интересовања да се овај простор издаје за мања славља.
Најбитније је, каже, да кућа живи, да се у њој окупља и дружи, да деца створе своје успомене…
Дедовина Душана не везује само за прошлост, већ и за будућност. Види своје породичне дане на овом имању, а жеља му је да штала поново има свог станара.
Тај коњ негде чека Душана. Да се пронађу.
Текст: Тања Роквић
Фото: М. Перишић и архива Душана Рајчића