Два Миодрага

Његова песма је сељачка и грађанска истовремено. Песма богатих и сиромашних, срећних и несрећних. Подједнако га цене колеге и обожава верна публика која воли тај начин извођења. Вероватно што у њима има носталгије и како време пролази те песме постају ближе слушаоцима. Као у време објављивања и данас се слушају песме „Између Пека и Млаве”, „Дедовина”, „Шумадијо, нема те Европа”, „Ђерам више не шкрипуће”, „Лепа жено, вечна успомено”, „Приближимо године”, „Мангуп”, „Одело од туге”, „Због мене си нано оседела рано”, „Волим те много”, „Љубавни воз”, „Једном се рађа велика љубав” и антологијске „Лепа Јело, врати се у село” и „Остави девојко ожењеног човека”.

Без обзира што свакој песми удахне душу и сваки трептај као златасти додир заигра и заблиста и лако се преноси на слушаоце, Крњевчеве речи су се само делимично обистиниле, јер је естрадни колач у већој мери припао другима, не бољима, него онима који су се боље снашли. Мија Крњевац је једно био у праву. Певање Жице Марковића не воле сви, али они који га воле, просто га обожавају и све његове песме знају напамет, јер он пева специфично, онако како они воле да слушају и то је та нераскидива нит између њега и његове публике. Све његове плоче и касете објављене у продукцијским кућама ПГП РТБ, „Југотон“, „Дискос“, „Мелос“ и Стар Сат продукција из Пожаревца су продате бар у сребрном тиражу иако су имале слабу, скоро никакву рекламу. Било је то време када се народна музика више поштовала и народ ју је волео.

Још један Миодраг је значајно утицао на каријеру Жице Марковића. То је Миодраг Милутиновић, тадашњи комерцијални директор Дискоса, који је највише „кумовао“ трансферу млађаног Жице Марковића из загребачког Југотона у алексадровачки „Дискос“, који је уз ПГП РТБ тада био најмоћнија и најпродуктивнија дискографска кућа у СФРЈ. Предвидео му је блиставу каријеру: “Са оваквим гласом можеш да постанеш звезда кад хоћеш. Потребно је само да се посветиш соло каријери“, пророчки је тада рекао музички зналац Миодраг Милутиновић.  

ОРКЕСТАР ЗА ГИНИСА

То што су два Миодрага, Тодоровић и Милутиновић предвидели, обистинило се делимично. А за то што није урадио више за себе и своју каријеру у највећој мери може да криви само себе и своју скромност, која у послу којим се бави ни у ком случају није врлина. Други разлог је што је до дана данашњег остао веран свом оркестру. На концертима, весељима и гостовањима у ТВ емисијама је одбијао учешћа ако није могао да наступи са својим оркестром! Многима је то било чудно, али је по томе остао јединствен. Колико је оркестар Жице Марковића био популаран и цењен потврђује и чињенице да су их за разне забаве и весеља ангажвали најпопуларнији политичари тога доба, затим спортисти и колеге са естраде, мада он о томе није желео да прича. 

Док су други вукли музичке уреднике за рукав и плаћали да се појављују у медијима, он је мислио да је довољно да снима добре песме и да само ради свој посао најбоље што уме, мада му је било јасно да без појављивања на насловним страницама часописа и радио и ТВ емисијама лако се падне у заборав. На срећу, њему то није могло да се деси, јер су његове песме биле далеко популарније од њега, што је на неки начин и њему одговарало.

Можда све горе наведено је Жицу Марковића  као човека и као уметника који

четири и по деценије егзистира на естради са својим оркестром,  у највећој мери својевремено препоручило за Гинисову књигу рекорда. Иако процедура у светским оквирима није спроведена до краја, у нашим српским оквирима заслужује високо поштовање. Сама чињеница да је успео у овим кризним временима да свој оркестар сачува толико дуго завређује посебну пажњу, како колега тако и публике. Успело му је без већих  трзавица, највише својом добротом, харизмом и обостраним поштовањем колега.

Живислав Жица Марковић је рођен у маленој Великој Бресници, у општини Кучево, 8. фебруара 1952. године у породици мајке Милице и оца Радивоја, који је први приметио љубав и таленат свога сина Живислава за народну музику. Хармонику је заволео слушајући првог комшију, цењеног хармоникаша Рашу Цвејића, који је тада имао свој веома популарни музички састав „Олуја“ и који га је први подучавао музицирању на хармоници. Приметивши његов несвакидашњи таленат Раша је предложио Жицином оцу Радивоју да га пошаље на даље усавршавање код тада чувеног хармоникаша и музичког педагога Драгослава Јанковића Ћивре. Његов отац није часио часа и одмах сутрадан га је одвео у Пожаревац, а после месец дана  преко Ћивриних веза у Италији наручио је најновију даллапе хармонику за талентованог сина. Пошто је веома брзо учио, недуго после тога Драгослав Јанковић је Жицу Марковића ангажовао да свира у његовом оркестру, што је он оберучке прихватио, све док није отишао на одслужење војног рока, где је у војном оркестру пекао занат. Одмах по повратку из армије основао је оркестар са Радомиром Недељковићем из Миљевића, Живославом Милошевићем Пуром из Клења и Новицом Богдановићем Ђуром из Десина. Почели су да свирају на весељима у Стигу и Подунављу и то је трајало скоро годину дана. 

ЗА СВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Почетком 1975. године са хармоникашима Новицом Богдановићем, Славком Милановићем и фрулашем Вељом Кокорићем, као и вокалним солистима Живкицом Милетић, Александром Јоксимовићем Шанетом и Љубом Лукићем од почетка, а коју годину касније са  Радетом Бикињцем, Миланом Перићем и Стојанком Стефановић, без дана боловања, равно 45 година, свирају, певају и опстају на естради и њихова имена до дана данашњег сви са поштовањем изговарају.

Са Жицом Марковићем и његовим оркестром су естрадну каријеру започели, дуго певали и естрадни занат пекли и други данас популарни певачи народне музике као што су Славица Микшић, Гордана Стојићевић, Вера Нешић, Милена Петровић, Деса Ракић, Слободан Лекић и други. И дан данас са њима наступа скоро комплетна естрадна елита као што су Снежана Ђуришић, Мирослав Илић, Маринко Роквић, Гордана Лазаревић, Вера Матовић, Радиша Урошевић и ови млађи који су стасали у такмичењима Звезде Гранда.

Иако су се наступи проредили, овај оркестар вредан поштовања, предано и даље увежбава репертоар као на почетку каријере. Свадбе и друга весеља свирали су различитим генерацијама. Немају тачну евиденцију али су на свадбама и другим забавама свирали код истих домаћина више пута, родитељима некад, касније њиховој деци, а сада њиховим наследницима.

-Леп је то осећај  када те исти људи више пута зову. Част нам је да у истој кући свирамо различитим генерацијама. То је већ један фамилијаран  однос који се деценијама негује, каже Жица и наставља: 

-Ми смо увек свирали исто и кад има и кад нема новца. Гости су увек морали до последњег да се испоштују и њихово задовољство нам је увек била највећа награда.Тако ће бити док будемо могли да свирамо, док ме грло служи и док нас људи зову, са поносом каже Жица.

Жицин брат Мирослав је такође био талентован хармоникаш, неко време је свирао са Жицом али се окренуо бизнису, баш као и Жицин син Саша. По Жицином мишљењу обојица  су имали предиспозиције и таленат за музику, али су се посветили породичном бизнису. Унук Михајло успешно приводи крају студије на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, а унука Ана је уписала Саобраћајни факултет Универзитета у Београду по студијском програму за контролора летања. Колико деда Жица жали што нико у породици није кренуо његовим путем?

-Не жалим ни мало, јер сви видимо шта се дешава са народном музиком. Срећан сам што су сви изабрали сигурније занимање, јер и сами видите каквим се путевима  стиже до успеха на естради. Некада је било довољно да лепо свираш и певаш, да снимаш добре песме и народ ће то препознати. А сада се народу намеће нешто што у први план истиче све и свашта, а од музике, поготово праве народне, остало је мало, скоро ништа. Искрено се надам да ће се нешто променити на боље када све ово прође и вратимо се нормалном животу и да ћемо  више поштовати и себе и друге, а самим тим почети да више поштујемо праве вредности, каже Жица Марковић  

Последњи  ЦД под називом „Једном се рађа велика љубав“ је објавио још 2003. године. После тога, као и многи други певачи, из поштовања према верној публици објављивао је повремено по неку сингл песму. Многи не знају да песме „Легендо моја“, „Твоја лепа кћи“, „Покварићу сат времена“, дует са Дацом Вујичић „Стани мала“ и недавно објављена „Мала Градиштанка“, која је побудила велико интересовање публике нису званично објављене. Можда ће то бити довољан разлог да, уз још неку нову песму,  у догледно време објави  нови ЦД.

-По старом добром обичају песме тестирам код публике и то одређује која ће се наћи на ЦД-у. Имам у плану да то заокружим, али је сада све неизвесно. Поготово због ове епидемије вируса корона за коју нико незна докле ће трајати. Негативно ће се одразити на све сегменте живота, па и на музику, али сачекајмо да ово све прође за што мање последица и да народ поново почне се дружи без страха, да организује  славља, да се весели и да се пева, па ће се после тога све брже враћати на старо. У којој мери не знам, али нека прође па ћемо видети, каже на крају разговора Жица Марковић.