У оквиру славе Свети Јован и 78. рођендана недељника браничевског округа „Реч народа“ из Пожаревца, проглашени су побeдници конкурса за кратку новинску причу “Миливоје Мића Илић”. Жири у саставу главна уредница Татјана Роквић, новинарка Милена Перишић и некадашња главна уредница недељника Светлана Евковски, прочитале су тридесетак прича које су пристигле на конкурс. Другу награду на конкурса за кратку новинску причу ове године освојила је прича „Хајдук остао без лубенице “ аутора Томислава Ђокића из Параћина, о којој жири у образложењу каже:
Друга прича, „Хајдук остао без лубенице“, враћа нас у далеку прошлост у време хајдука, а одликује је „везаност“ за пожаревачки крај. Уз потребне елементе кратке приче, садржи народни хумор и сатиру.
Хајдук остао без лубенице
Скоричка фамилија Милованци била је чувена по слози, честитости и радиности. Имала је седамнаесторо чељади: деду, бабу, њихове синове, снаше, унуке, младе снајке, праунуке и три-четири чукунунучета, што за прве деценије двадесетог века није било нимало чудно! На челу ове, патријархалне задруге био је деведесетогодишњи старац Јаков. У њега је био и новчаник и врховна реч! Најкраће, он је у кући био оно што је пуковник у касарни. Увечер, после сваке колективне вечере, издавао је непорециву заповест:“Ти јутре копаш кукуруз сас жену, ти радиш у воденицу, ти косиш ливаду у Јасење, ти збираш сено у Стопању, ти и он идете у планину за дрва, ти музеш краву и сириш млеко, ти чуваш овце, ти переш кошуље и чешире, ти чуваш јаганци, а ти чуваш ћурке! Реч „нећу“ у речнику укућана није постојала, а што се тиче куповине, уз обавезну набавку петролеја и соли, био је изричит:“Тебе шубара, тебе после чешире, тебе прегаљ за светак, тебе опанци за славу, а ти ћеш тво’и да залепиш и да мало причекаш!“ И то је крај! Закон, макар био породични, морао је да се поштује.
Тих дана, у лето тр’ес’ треће, кроз село се пронесе глас да се кроз „селски атар“ и околна села усред бела дана врзма чувени хомољски хајдук Иван Бабејић, страх и трепет где год његова нога закорачи. Џандари се узнемирише, напунише пушке и притегоше опасаче, а сеоске кметове упозорише да широм отворе очи и да „пајзе шта раде“, а чим „премете нешто сумљиво“, одма’ да јаве властима. У Скорици на то завлада страх, а временом поче да прераста у панику. Већ се добро знало да хајдук обожава злато, да воли пун џеп, а исто толико, ако не и више, воли младе, лепе жене, а што је најстрашније, врло је брз на обарачу. Зато они богатији Скоричани ниске дуката стрпаше у ћупове и за мркле ноћи закопаше иза плотова, паре добро посакуташе, а жене упозорише да нигде не иду саме и да не залазе у лугове.
Спасена у то време беше девојчурак од тринаест година, а њен брат од старијег стрица Радомир, звани Дона, годину дана млађи од ње. За крупније послове још нису, али бостан, који је тог августа био и једар и зрео, могли су да причувају. Управо им је то био наредио најмлађи стриц Воја, најугледнији члан фамилије Милованци, у то време „селски кмет“.
-Ви ћете идуће недеље у Тршевину – да пајзите бостан од лопова. Ако дође неки родљак, слободно му дајте, али никем другем, поготово непознатом, ни лубенче!
И девојчица и дечак климнуше главом и прионуше на задатак. Два дана су седели на трави, усред бостана оивиченог струковима кукуруза, ради маскирања. Јели су оно што су од куће донели у застругу, а повремено би се сладили руменим,сочним кришкама. Нико се „сумљив“ не појави, ништа ни шушнуло није, само их једном преплаши ескадрила јаребица која из суседне њиве изненада прхну у небо.
Но, трећи дан на „стражи“, на пола пушкомета од бостана, приметише непознатог човека. Наслоњен на стари храст, са шајкачом размакнутих рубова на глави, мирно је седео на трави, али међу ногама је чергом покривао „нешто дугачко“. Ћутао је као заливен.
После пола сата изненада устаде и пође према њима. Кад им приђе, одмах угледаше сјацкаву пушку на рамену и црвено-белу чергу под мишком. Девојчици, пак, већу пажњу привукоше његови уфитиљени бркови, а дечак није пропустио да види ни дошљаков кафен јелек с вијугавом орнаментиком на рубовима.
-Децо, шта радите овде?!
-Чувамо бостан!- одговорише кратко.
-А је л’ ‘оћете мен’ да дате једну лубеницу?
-Не можемо! Рек’о ни чича-Воја да не давамо никем!- наивно „објасни“ мали Дона.
Престрашена, Спасена је све време ћутала и дрхтурила.
-Добро! Добро… – обрецну се непознати дошљак, намршти усне, накостреши бркове и прибра црне, дебеле веђе, а затим љутито одмахну руком и за трен ока изгуби се у суседном кукурузу. Деци се учини не да је нестао човек, већ да је нестало привиђење.
Увече Спасена и Дона у једном даху укућанима испричаше необичан доживљај, али с нескривеним поносом што су „савесно извршили задатак“. На то укућани листом разрогачише очи, неки се ухватише за главу, а стриц Воја срдито лупи руком у сто.
-Па, то је сигурно био Бабејић! Куј’ би други с пушку?!
На то деда забринуто климну главом:
-Па, што му несте дали?!
-Рек’о ни чича да не давамо никем!
-Будале, могли сте главу да изгубите!- скреса им стриц.
Дечица ништа не разумеше, осим своје доследности у извршавању задатка..
Следећа ноћ била је најтежа, најбурнија, у животу кмета Воје. Ока није склопио, а глава му је била тежа од олова. Шта сад да ради?! Да пријави појаву Бабејића, како је власт наредила, или да случај прикрије?! Ако учини ово прво, а власт не ухвати хајдука, обрао је зелен бостан! Хајдучка освета му не гине! ‘Ајд’, његова глава нек’ иде, али Бабејић може сву чељад да му поубија, а најмање – да им кућу и плевњу запали! А шта ако случај прећути, а власт то открије?! Испашће саучесник хајдука, па му робија не гине! Зар он, кмет, држави да подвали?!
Тако је злосрећни Воја вагао, вагао, од фењера до петлова, час на једну, час на другу страну, али одлуку не преломи. У једном тренутку помисли да излупета децу:“ Зар је једна лубеница скупља од седамнаес’ људских глава?!“ Али се брзо постиде:“Дечица нису крива! Крив сам ја! Урадели су како сам и’ наредио!“
У свитање жена му Динка опипа Воју свег ознојеног! Као да је вршалицу вукао! Затрпа га гомилом питања, али он ни на једно не одговори.
А судбоносна одлука о случају у „проклетом“ бостану?! Донеће је до подне. Мора! Па, није он било ко! Он је „селски кмет“!
О аутору
Томислав Ђокић рођен је у Скорици код Ражња 1948. године. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Као професор српског језика радио у Малој Иванчи, Тителу, Плани и Параћину. Књижевност је предавао и у Регионалном центру за таленте у Крагујевцу.
Ђокић је песник, прозаист, есејист, сатиричар, публициста, новинар и сакупљач народних умотворина. Пише за децу и за одрасле. Присутан је у књижевној периодици, у зборницима, алманасима, лексиконима, у двадесет и шест антологија и у „Енциклопедији Крушевца и околине“, као и на радију и телевизији. До сада је објавио двадесет пет књига. Заступљен је у школској лектири. За књижевни рад добио је око осамдесет награда. Наступао је на РТС-у, на ТВ „Палма плус“ и на ТВ Канал „М“. Превођен је на седам језика.
Томислав Ђокић је обављао функцију председника Књижевног клуба „Мирко Бањевић“ у Параћину. Члан је Удружења књижевника Србије, Књижевног клуба Карађорђевић“ у Београду, Књижевног клуба //Irodalmi club „Суботица“ у Суботици, Скоричког културног круга у Скорици и још неколико књижевних асоцијација. Добитник је бројних признања и награда.
Значајније књигe: „Две кафе за жирафе“, „Хајдучка трава“, „Камени јастук“, „Сладолед за врапце“, „Вито перо жерово“, „Келтски ћуп“, „Мило за драго“, „Злокоб“, монографија Основне школе „Стеван Јаковљевић“ Параћин, „Ђачке буре и авантуре“ и „Пепелиште“.