* „Cрећни су народи који имају досадну историју”, рекао је Франц Кафка и навео нас на размишљање да се кроз ходнике времена и поглед из историјске перспективе вратимо у историју свима добро познате „Забеле“.
После Топчидеског основаног 1851. године, историјски трагови указују да је Пожаревац од 1853. године имао казнени завод, предање каже да су се објекти за кажњавање/апсане за данашње услове архаично налазили на више локација са различитим организационим облицима. Негде у то време у Пожаревцу су функционисала четири затвора, од којих је свакако занимљив „затвор за тешке осуђенике” који се налазио у Љубичеву. Са системским извршењем кривичних санкција кренуло се нешто касније са усвајањем Правилника о домаћем реду апсанског заведења у Пожаревцу од 7. октобра 1868. године, који је важио за казнене заводе у Београду и Нишу.
Први казнени завод у Пожаревцу смештен је у напуштено пространо и чврсто здање са 24 собе у приземљу и 8 соба на спрату. Подигнута у време прве владавине кнеза Милоша, ова зграда је до 1841. године коришћена као војна касарна, потом од 1848. до 1852. године као женско апсеничко радилиште. Ова чињеница стављаПожаревац на прво место у ондашњој и данашњој Србији,указујући на значај који је Пожаревац тада уживао у политичком, привредном, правном, безбедносном и социјалном миљеу државе.
У 19. веку постојала су три казнена завода: Београдски казнени завод са топчидерском апсаном, Пожаревачки и Нишки казнени завод.
ОД ТЕЛЕСНОГ КАЖЊАВАЊА ДО ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ
Уопштено посматрано, у развоју казненог система могу се уочити три главне фазе. У најранијој фази у време настанка првих казнених норми казне су биле веома сурове и окрутне. Са развојем цивилизацијских тековина и грађанске културе, дошло је до промена у погледу на начине кажњавања. Да се вратимо уназад у ходнике времена и видимо како је функционисао казнени систем Србије: У периоду Првог српског устанка од 1804. до 1813. године постојао је „хапс“, који је био изрицан и као самостална казна лишења слободе и у функцији извршења казне батина и издржавао се у просторијама суда или у посебним тамницама које се тада почињу градити. Карађорђев законик из 1807. године је у чл. 19 прописао казну хапса од шест месеци за нехатно убиство уз обавезу плаћања накнаде породици убијеног.
Почетком 20-тих година 19. века формирани су први српски судови, који су изрицали и казну лишења и то у облику хапса или робије у тешком гвожђу. Основна мана кривичне судске праксе била је та што су судови често за ситне преступе досуђивали робију пооштравајући је још и казном батина. Осуђени на хапс и робију, којих током прве Милошеве владавине изгледа није било много због преовладавања телесних казни, издржавали су казну у импровизованим затворима и између њих није било никакве разлике. Апсеници и робијаши смештани су у затворе који су углавном били подруми или дашчаре при здањима полицијских и судских надлештава, понекад и у просторије у самим овим здањима.
У време доношења Кривичног законика у Кнежевини Србији за издржавање казне лишења слободе користиле су се просторије полицијских власти које су уједно служиле и за притварање лица за време трајања истраге, одаје окружних судова или су у појединим окрузима подигнуте апсане.Пред сам крај Милошеве прве владавине, у мају 1838. године, донета је одлука којом је прописано да се убудуће апсеници при судовима раздвајају у два одељења тако да у једном буду тежи злочинци који ће се окивати тешким гвожђем, а у другом лакши, они који се осуђују на мању телесну казну и који ће се окивати у лако гвожђе.
Осуђенима за празнике ракија и цигарета
Осуђени су добијали храну три пута дневно, они који раде тешке послове и одређени додатак, а болесници јела која лекар пропише. Редовно следовање за сваког осуђеника састојало се из 1 оке, а за оне који тешке послове раде на 1 ¼ оке добро печеног леба на дан, ¼ оке чорбе од говеђег месаи ¼ оке зеља или варива, а сваког другог дана 25 драма куваног без костију говеђег меса поред зеља и варива.Осуђени су добијали по једну кашику соли недељно, а о Божићу, Васкрсу, Духовима и на кнежев рођендан и „по 25 драма добро печеног меса без костију.“ Осуђеници из 3. класе којима се због доброг владања давала ракија или дуван, добијали су сваког другог дана када имају месо и једну чашу од 12 ½ драма ракије или по једну цигара дувана.
У ЗАТВОРУ ОБАВЕЗНО УЧЕЊЕ
Држава је увек имала неке прече ствари, тако да су осуђеници увек остајали скрајнути. Други ограничавајући фактор био је недостатак стручног кадра. За примену тог система било је потребно имати људе за управнике казнених завода и ту се помак може уочити тек на самом прелазу из 19. у 20. век.
Преуређењем казнених завода у Србији се нарочито бавио угледни професор кривичног права, који је знања стицао у иностранству Ђорђе Ценић. Он је у неколико наврата био министар правде, први пут 1861. године у влади Филипа Христића, други пут је постао министар правде и председник владе после убиства Кнеза Михаила 1868. године, трећи пут Ценић је био министар правде 1873. године у влади Јована Мариновића. Као министар Ценић је улагао напоре да уреди казнене заводе у Србији и да издржавање казне прилагоди савременим енглеским сватањима. Подигао је казнени завод у Пожаревцу. Његовом заслугом укинута је у Србији 1873. телесна казна (батинање). Био је главни носилац кривично-правне мисли у Србији, а посебно као министар правде, настојао је да спровођење извршења казни лишења слободе у Србији усклади са принципима савремене науке и праксом напредних европских земаља. Ценић у историјским архивима остаје упамћен као неко ко је улагао огромне напоре да унапреди казнено-поправни систем Србије крајем деветнаестог века.
Системски приступ у нормативном уређењу система кажњавања наступили су са усвајањем Правилника о домаћем реду апсанског заведења у Пожаревцу од 7. октобра 1868. године.
У првој целини Правилника под насловом „Примање осуђених у завод“ уређен је поступак пријема осуђеника у казнени завод. Прописано је најпре да ће осуђеника када стигне у завод примити рачуновођа завода, који ће га уписати у књигу осуђеника и назначити на коју је иколику казну лишења слободе пресудом осуђен. Следио је детаљан преглед примљеног лица и његових ствари који су обављали лекар завода и рачуновођа. Пошто осуђеници нису смели имати ништа сем „нужних носећих хаљина и спаваћих ствари“, све остале ствари и новац нађени при прегледу су се одузимали уз забелешку и чували у депозиту код управе све време док је осуђеник у заводу.
Прописано је да са осуђенима „ваља поступати у опште строго, али правично и човечно“ и тако да све буде усмерено на њихово морално поправљање.Предвиђено је одвајање по полу и старосној доби, а ако би се мушки осуђеник ипак сусрео са осуђеницом жена је била дужна одмах стати и окренути главу, док мушкарац прође. Прописано је да се лица „отменијег реда и бољег стања“ држе одвојено од осталих осуђеника. Осуђеници током рада нису смели разговарати, док им се у време када не раде допуштао пристојан разговор.
Сматрајући да је за поправљање осуђеника поред изучавања заната потребно и њихово морално подизање које се чини „учењем у школи и цркви“ и да казнени завод не сме без њих, Ценић је прописао обавезно учење осуђеника у казненом заводу. Сви осуђеници млађи од 30 година били су дужни да иду у школу устројену у заводу изузев оних које би због слабог здравља управник у договору са надлежним учитељем, свештеником и лекаром били те обавезе ослобођени.
Управник завода је био дужан се стара да осуђеници „не беспосличе, већ да раде“, да се правила о чистоћи и реду поштују ради чега је ишао у ненајављене контроле, да се казна издржава у складу са пресудом, надзирао и контролисао економију завода, пазио на владање осуђеника…
Жене у затворима
Осуђене жене биле су строго одвојене од мушких осуђеника, а поред тога биле су раздвојене пунолетне од малолетних осуђеница. И за жене су важила иста правила уз ове разлике: заводско особље су морале бити жене (надзорница и учитељке), време засебног затвора било је исто као код малолетника, радиле су другачије послове, ткање платна и сукна, предење вуне, шивење, плетење. Уместо ракије и дувана добијале су за награду ракију или оке млека, похађале су само два разреда школе и дисциплински су кажњаване као малолетни, код малолетних жена затвор у мрачну ћелију био је искључен. Наравно, осуђенице су имале и другачију одећу. Трудна осуђеница остајала је у заводу до порођаја и враћала се у завод пошто би у варошкој болници одлежала нужно време после порођаја.
Пожаревачки казнени завод је првобитно био намењен смештају осуђених на затвор, док су се у београдском и нишком заводу издржавали робија и заточење. Од 1898. године су пожаревачком заводу упућивани и осуђени на заточење, а 1902. године је министар правде одлучио да се у Пожаревац на издржавање казне шаљу и малолетници осуђени на затвор који су до тада издржавали казну у београдском казненом заводу.
Дефинитивно укидање телесне казне 1873. године је за последицу имало знатно увећање број осуђених на казну лишења слободе, што је већ почетком 80-тих година потребу преуређења казнених завода уврстило у прворазредна питања.
(Наставиће се)
*Фотографије и текст преузети из публикације Казнено-поправни заводи у Србији – пример пожаревачког казненог завода 1853-1918, књига прва, издање Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, 2016. године.