Недавно је долином Млаве, Стига и Хомоља одјекнула тужна вест да нас је напустио Раде М. Обрадовић књижевни стваралац, културни посленик, хроничар, истраживач и чувар традиције.
Ко га је познавао знао је да Раде као песник може за час да изнедри изузетне стихове којих се не би постидели ни много познатији песници, али и да је у стању од јутра до вечери проведе у депоу архива или библиотеке и без предаха истражује сегменте историје краја у коме је одрастао и родном Великом Поповцу.
Широм Србије био је познат не само колегама „по перу“ као идејни творац и оснивач манифестације ,,Ћирилица – огледало српске душе“, већ и као члан Удружења књижевника Србије, и добитник сијасет вредних награда. Највише времена проводио је у Великом Поповцу, у кући која се налази у дворишту старом 300 година. Његова радна соба била је импозантна библиотека и својеврстан музеј културног блага свог краја, уз вредна археолошка збирка, видео и тонске записе…
Једноставност је одлика великих људи. Такав је био Раде М Обрадовић за којим су остале бројне књиге песама, роман, монографије о насељима, црквама, манастирима, приче о знаменитим људима и посебно вредна реченица коју нам је приликом последњег сусрета рекао:
– Свом унуку често рецитујем дечије песме и желим да их запамти од свог деде. Ја нисам имао таквог деду да ме поведе у неки свој свет, али ми је био и остао духовно-песнички вођа Војислав Илић млађи, који је импресивно описао свој крај, своју Ореовицу и посебно–свој последњи сусрет са родном кућом када се дубоко разочарао. Искрено речено, и ја сам за читав свој досадашњи век чекао боље дане, али их, да будем искрен, нисам дочекао.
Влада Винкић