2019-07-14T08:56:24+02:00 14. јула, 2019. 08:56 |

Кад би могле да се врате младе године

        Мало је кантаутора народне музике који су оставили тако велики траг, тако блиставо и трајно народно благо као што су то учинили Новица Неговановић, Новица Урошевић, Предраг Живковић Тозовац и Драгослав Живановић Троша. Божији дар за свирање, певање, компоновање, аранжирање и писање текстова издваја ове кантауторе од осталих. Било је великих композитора који су на почетку каријере, као што су Миодраг Тодоровић Крњевац и Будимир Буца Јовановић, покушавали да певају, али без великог успеха, па су брзо одустали. Било је много популарних певача који су себи и другима компоновали хитове, али нису свирали, па самим тим њихове хитове други су аранжирали и други аутори су им писали текстове.

        Драгослав Живановић Троша је један од малобројних кантаутора који је вишеструко обдарен, који је својим „свиленкастим“ гласом, попут свилених нити од искрених и најфинијих осећања, ткао своје тактове и стихове непролазне вредности, овде у Стигу и родном Сиракову, без жеље да се пресели у Београд и без жеље за великом популарношћу. Оно што многи не знају, за први велики хит „Кад би могле да се врате младе године“, песму која је касније постала његова „лична карта“, написао је музику, текст, аранжман и уз ансамбл Драгослава Јанковића Ћивре све то одсвирао у студију. Продаја плоче је све пријатно изненадила тако да је „Дискос“ више пута доштампавао тираж! Убрзо стижу велика признања од Радио Београда, који је тада био храм народне музике и сан сваког младог човека. Примили су га као солисту, па нешто касније, по одласку Душка Радетића, да са ансамблом Драгослава Јанковића Ћивре прати певаче, добије стан и уз стални посао у Радио Београду снима трајне снимке за фонотеку Радио Београда. За многе је то било врхунско достигнуће, а Драгослав Живановић Троша је скоро све то одбио!

       Али о томе ћемо нешто касније.

                                                  МУЗИКА У ГЕНИМА

        Драгослав Живановић Троша се рано определио да му музика буде животни позив. Са шест година је крадом узимао  дедину дијатонску хармонику и пребирао по диркама. Пошто је деда Божидар подједнако добро свирао хармонику и кларинет, саветовао му је да пређе на кларинет јер је хармоника тешка, али како су отац Душан и стриц Жарко већ били афирмисани хармоникаши, то је пресудило. Са оцем и стрицем је зарадио први новац, али његов таленат је захтевао даље усавршавање. Са петнаест година, 1955. почео је да учи код, тада напопуларнијег и најбољег хармоникаша у овом делу Србије Витомира Животића. И сам Животић је био одушевљен његовим талентом и убрзо се прочуло за младог Трошу. На такмичењу  „Смедеревска јесен“ 1962. године освојио је Прву хармонику. То је била прилика да упозна великог барда народне музике Властимира Павловића Царевца, који му је искрено честитао на приказаном извођењу и освојеном првом месту. Ненад Мићевић, хармоникаш Царевчевог оркестра је, као председник жирија, млађаном Троши честитао и рекао да га, за годину две, очекује у Радио Београду. Почетком наредне године је приступио ансамблу Драгослава Јанковића Ћивре, са којим је досегао звездане тренутке у каријери.

        Пре него је пропевао и постао популаран Драгослав Живановић Троша је компоновао много хитова за друге певаче, као што су дует Лепа Лукић и Гвозден Радичевић, Силвана Арменулић и Петар Танасијевић, Бисерка Мишић и Дара Костић, затим Мира Васиљевић, Сида Марковић, Гордана Стојићевић, Изворинка Милошевић и што је веома занимљиво, а многи не знају, написао је песму за прву плочу млађаном Новици Урошевићу „Понекад се питам?“. Касније је Новица сам себи и другима написао велики број хитова и постао најтиражнији композитор народне музике свих времена, са, како се процењује, преко педесет милиона продатих  носача звука, али певачку каријеру је започео са Трошом.

                                            НИЈЕ КОМЕ ЈЕ РЕЧЕНО

        Ништа мање занимљива је и прича о томе како је пропевао Драгослав Живановић Троша. Сасвим случајно, како сам каже, Божијом вољом.

       -Седам година сам свирао у ансамблу Драгослава Јанковића Ћивре. Заједно смо наступали, а стварали самостално. Имали смо на „лагеру“ много лепих песама, али тада још нисмо акценат стављали на композиторски рад. Случајни сусрет са Мићом Ђорђевићем, тадашњим директором ПГП-а, променио је све! Срели смо се на Тргу Републике и каже Ћиври и мени да су му потребне песме за једног младог певача, који изванредно пева, а недостају му песме да сними прву плочу. Однесемо Ћивра и ја песме „Кад би могле да се врате младе године“, „Ноћ је тамна, а ја закаснио“, „Ти си била моја жеља“ и „Кад су ласте одлетеле“. Мића се одушевио, а ми се обрадовали, кад недељу дана касније стиже хладан туш! Зове нас Мића и извињава се, како су песме дивне, али певач није могао да их отпева, нису му „легле“ како се то каже, и да их понудимо неком другом. Тај млади певач био је Бора Дрљача.

         Онако снуждени истог дана сасвим случајно налетимо на фрулаша Павла Станојевића, који је био музички уредник у „Дискосу“. Он је ове песме негде већ чуо, јер смо их већ дуже време певали по кафанама и весељима и каже мени: “Што ти не отпеваш ове песме?“ И по оној народној „није коме је речено, већ коме је суђено“, послушао сам га, и уместо ПГП ове песме објави Дискос. Остало се зна, а Павлу Станојевићу сам и дан данас захвалан због тога.

        Све четири песме су постале велики хитови, а песма „Кад би могле да се врате младе године“ је постала лична карта Драгослава Живановића Троше. Додуше, постала је популарна широм бивше Југославије, али многи нису запамтили име певача. Још мање се зна да је Троша сам написао текст, мелодију, аранжирао и отпевао велики хит. Плоча се више пута позлатила, а велики успех употпуњује чињеница да су све четири песме са ове плоче постале хитови. Ову ретку привилегију је имало мало певача. Многе друге после ње су по инерцији биле веома тиражне, као што су: „Не причај ми о растанку“, „Дођи у моју момачку собу“, „Три, три, све на три“, „Плачем уз музику“, „Прође младост“ и многе друге.

                                ОДБИО ПОЗИВ РАДИО БЕОГРАДА

        У међувремену је компоновао и снимао народна кола, која су у суштини имала мање тираже, али „Стишко коло“ је продато у златном тиражу. У дискографији је забележено да је једино већи тираж остварило коло „Враголанка“ Драгана Александрића.

       – Ове познате песме, као и неке друге, и многа народна кола, снимио сам са ансамблом Драгослава Јанковића Ћивре, чији сам члан био пуних седам година, од 1963. до 1970 године. Чувши нас како свирамо, тамбурашки вођа Макса Попов, позвао нас је да снимимо своја кола за фонотеку Радио Београда. Када ми је то Ћивра саопштио, ја сам се силно уплашио, присећа се Троша тог времена. -Знао сам ко може да свира код Ђорђа Караклајића. Прво смо свирали нека веома захтевна техничка кола Драге Кеца и Мије Крњевца, а онда своја кола. Све је протекло у најбољем реду и после одласка Душка Радетића, стиже позив да као ансамбл Јанковић – Живановић, добијемо стални посао у Радио Београду. На опште изненађење свих, морали смо да одбијемо позив, јер тада смо били толико тражени на весељима у Стигу и Подунављу да многе погођене „тезге“ нисмо могли да откажемо. Како да изневеримо те људе? Весеља су тада трајала од јутра до сутра и по пет дана, а не као сада само један дан.

         Али, није то био једини разлог за овакву њихову одлуку.Тешко им је било да напусте Стиг и кућни праг. Уплашили су се велике неизвесности у Београду.

                                         РАСТУЖИО МИЈУ КРЊЕВЦА

          Многи нису разумели њихову одлуку, поготово колеге хармоникаши, који су сањали о таквом позиву. Највише је њихова одлука растужила чувеног Миодрага Тодоровића Крњевца, који је својевремено у разговору са потписником ових редова о Троши изговорио много лепих речи, а посебно је истицао да је велика штета што се није преселио у Београд, јер би направио већу каријеру и постао много веће име у свету народне музике.

          Драгослав Живановић Троша је знао колико га славни Крњевац цени, али, иако је имао жељу, дуго није имао прилику да га упозна. Догодило се то на заласку  Мијине  каријере раних осамдесетих у Минхену.

         -У ресторану где сам свирао међу гостима приметим чика Мију. Био сам почаствован и са великим поштовањем сам пришао да се упознамо. Мојој срећи није било краја што могу да свирам и певам пред славним Крњевцем, па сам се трудио да оркестар и ја звучимо беспрекорно. При одласку ми је пришао, рекао да дођем код њега и оставио адресу. Отишао сам одмах сутрадан. Дуго смо причали и свирали.Тада сам га последњи пут чуо како свира.

          Иако је Драгослав Живановић Троша  зашао у осамдесету његови прсти не мирују. И даље по неколико сати пребирају по хармоникашким диркама. И то веома вешто. А колико вешто потврђује и недавни позив, опет од Радио Београда да своја нова кола, уз оркестар Владе Пановића сними за фонотеку као трајне снимке. По завршеном снимању са великим усхићењем потписника ових редова је о томе обавестио и на ЦД-у доставио снимке. Још једном је показао колико је професионалац, и да љубав према послу који се воли не могу да ометају ни године. То је потврдио и пре неколико година приликом снимања Новогодишњег програма Регионалне Сат телевизије. По завршеном снимању, негде иза поноћи, са хармоником, свирајући и певајући, учеснике програма је забављао преко два сата. Свирао је и певао своје хитове и нове песме које тек треба да сними, као и нова кола са којима је одушевљавао све, а поготово колеге хармоникаше, који нису могли да верују са којом теником још пребира по диркама.

         Сва она признања која је током каријере заслужио, а која су га више пута неоправдано заобилазила стигла су на заласку каријере. Недавно му је Савез самосталних синдиката Србије и Синдикат уметника и извођача Србије доделио Повељу за изузетан допринос развоју естрадно – музичке делатности. Истовремено од Савеза естрадно музичких уметника Србије добио је статус истакнутих уметника и њему најдражу естрадно музичку награду Србије за Животно дело.

        То само инспирише осамдесетогодишњег Трошу да и даље ствара. Ових дана треба да сними већ припремљене четири песме, од којих је „Поново сам овде“ и „Чувај ме за старост“ посветио супрузи Вери, са којом живи преко пола века у складном браку у родном Сиракову код Пожаревца и која му је подарила кћер Јелицу и сина Добрицу, познатог музичара који је наставио татиним стопама.

          Поред музике највећа радост су му унуци, који за сада немају посебног интересовања за музику. С обзиром на овај, надамо се привремени сумрак народне музике, Троши и није много жао што нико није наставио његовим и путем сина Добрице. Управо док смо разговарали стигла му је порука која га је веома обрадовала. Унук Александар је положио последња два испита на Рударско геолошком факултету, Универзитета у Београду са оценом девет. То не значи да музички гени Драгослава Живановића Троше  једног дана неће да прораде!

Бора Васић