Саша Вербич председава Националним саветом Словенаца од 2014. године. Друштво Словенаца „Сава“ из Београда предводи пуних једанаест година. У оба случаја, води се циљем да допринесе афирмацији и промоцији словеначког националног идентитета у најширем смислу.
Упркос позитивним законима у Србији, значајном интересовању припадника словеначке националне мањине и великој подршци матичне државе Словеније, поменути циљ није увек лако остварити.
О томе које су основне препреке, на који начин и колико успешно их савладава словеначка заједница у Србији, разговарали смо са Сашом Вербичем приликом једне од посета сународницима у Костолцу.
Како се одржава словеначка заједница у Србији?
– Национални савет је кровна организација за целу словеначку заједницу која живи у Србији и покрива седамнаест друштава која постоје од севера Србије, од Суботице до Лесковца, на југу. Дакле, дисперговани смо по целој територији Србије, у складу са тим где живе Словенци у Србији. Рецимо, у Словенији, на подручју Љубљане, која је седам пута мања од Београда, постоји пет српских друштава, а на целој територији Словеније, која је велика као Београд, постоји више од 40 друштава Срба.
– Трудимо се да опстанемо и да што успешније функционишемо. Пратимо савремене трендове. Словенци су урбана популација, углавном доста добро образована и брзо смо се прилагодили актуелним околностима. Рецимо, у време короне, одмах смо прешли на комуникацију преко интернета, формирали портал slokult.info, држали онлајн окупљања. Постигли смо и врло велику видљивост широм света.
Постоје ли препреке у остваривању планова?
– Недостатак новца је чињенично стање. За Национални савет, последњих девет година није номинално повећаван ниво средстава. Постоји и конкурс Министарства културе за пројекте националних мањина, али и ту су средства јако скромна. Такође, имамо и обавезе које се тичу функционисања, што изискује додатне трошкове.
– Иначе, Савет у оквиру своје делатности помаже функционисање друштава Словенаца путем конкурса. Расписујемо га једном годишње и на њему вреднујемо пројекте и програме друштава. Генерално, врло је критично што се тиче опстанка, а материјалне могућности диктирају остваривост свих других потреба. Без помоћи и подршке Републике Словеније не бисмо могли да опстанемо.
Шта сматрате да је највећи разлог сталног опадања бројности Словенаца у Србији?
– Резултати Пописа су очекивани. Рецимо, у Београду, 1969. године, живело је 12.600 људи који су се изјашњавали као Словенци. Сада, како је последњи Попис показао, Словенаца у Србији има мање од 3.000. Трудимо се да колико можемо спречимо тај тренд, али само можемо да га успоримо.
– Не мислим да је реч о биолошком разлогу. Наравно да асимилација чини своје. Откако се Словенија осамосталила прошле су 32 године. То је дуг период. Више нема ни досељавања из Словеније у Србију. Такође, ми делимо судбину већинског народа. Попис је показао да је и Срба мање. Између два пописа број становника је мањи за 700.000.
Да ли је Школа словеначког језика у Србији дала очекиване резултате?
– Без језика нема ни идентитета. У Србији је трећа и четврта генерација потомака Словенаца. Пошто су углавном заступљени мешовити бракови, највећи проблем је очување језика. То је у Словенији озбиљно схваћено, тако да је пружена подршка одржавању школа. У својеврсну мисионарску службу послата је учитељица Татјана Буквич. Она је овде пуних десет година. Врло је омиљена у друштвима при којима предаје, а то је у Београду, Смедереву, Нишу и Костолцу.
– У Школи словеначког учи се језик, али и о словеначкој култури и држави. Бесплатна је за полазнике, а похађају је млађи и старији потомци, али и суграђани без словеначког порекла који желе да науче језик. Укупно имамо пет предавача. Рецимо, Школа постоји у Београду дуже од две деценије, а у Костолцу последњих десет година.
Да ли су Словенци који су оставили траг у историји и развоју Србије добили заслужено место у оквиру културе сећања?
– Чинимо оно што је у нашим могућностима. Реализујемо пројекат који је у тој функцији. Врло нам је значајан. Широј јавности је доступан и у оквиру виртуелне галерије. Може се видети на нашем порталу. До сада су заиста бројне и позитивне реакције.
– Тај пројекат је значајан и због тога што многи људи не знају шта су ти Словенци урадили у Србији. Неки не знају да је Словенац Даворин Јенко написао химну „Боже правде“, а још мање људи зна било шта о бројним другим Словенцима који су оставили траг у Србији. Рецимо, ко је подигао дечију болницу у Тиршовој.
– До сада смо обрадили 48 личности из разних периода и разних профила. Тренутно се бавимо српском хероином из Првог светског рата, Антонијом Јаворник, којој ће идуће године бити пола века од смрти. Желимо да она добије достојно обележје и да се извуче из заборава неко ко је оставио значајан траг у историји ове земље.
Имате ли и колико је значајна медијска подршку када је реч о активностима словеначке заједнице?
– Наравно да је значајан и потребан такав вид афирмације. Словенци су присутни у Србији, ту живе, раде и доприносе земљи.
– У том смислу смо захвални медијима који прате теме значајне за словеначку мањину. То су Канал 9, ТВ Панчево, Реч народа, РТС. Имамо представљање наше заједнице на програму РТС 2, у емисији „Грађанин“. Међутим, ми смо у оквиру портала slokult.info направили свој подкаст. Трудимо се да будемо ажурни, да редовно објављујемо, имамо и двојезичне, словеначко – српске емисије.
А. М.