… Кроз прозор се чуо звук цврчака који су најављивали крај лета и реметили ноћну тишину… или… нису се још увек дали надолазећој јесени… Ипак је све у углу посматрања, научих одавно… Мрак је кућама и двориштима дао неке другачије обрисе… некако је ноћ утихнула… осим цврчака, који су били упорни… и мени пријали… ,,Чудан мир”, прође ми кроз главу… Као пред неку олују све је умиријуће треперело… У тој атмосфери са стола је пала нека стара свеска коју не видех јако дуго… Била је бакина… пуна залепљених рецепата… из оног времена када није био интернета, па су се рецепти чували… сецкали из новина и лепили… За трен ме је вратила у доба када је она ходала овом планетом… Свеска је магично спојила моје и њено доба… Мене и њу, и све оно што сам њено носила, као брошић који ћу да пренесем некој будућој нашој… Летимично прочитах реченице написане руком: „ Колико наплаћује те прављење торте?“… „ Да ли спаја мо групе у раду?”… Писало је на два одвојена и залепљена папирића… Главни је био рецепт за колаче, ове реченице су упале ненадано… Одговор нисам знала на постављена питања… Али,знала сам да део речи треба спојити…
… хммм… спаја мо… или… спајамо… питање је сад…
Писање простих глаголских облика у првом и другом лицу множине може да нам представља проблем. Веома често видимо да је написано: (Ми) би смо, певај мо. (Ви) гледа те, предаје те… Прости глаголски облици се граде од инфинитивне или презентске основе и наставака за одређене глаголске облике… У наведеним примерима -смо, – мо, -те су наставци одређеног глаголског облика и пишу се заједно са основом. Самостално немају никакво значење.
… Негде неко покушава много… покушава да састави… речи и људе… Научи нас да волимо… а не воли мо… разумемо… а не разуме мо… Тај неко успева да схвати неразумљиво… Сакривајући крила даје све од себе да преживи у свету бесних аждаја и сенки… И опет, након свега, након свих шамара и убода, не уме другачије него да воли, да се сажали, буде фин, опрости и загрли… Овај свет биће добро место док је таквих људи, који попут свитаца гасе мрак… Они су праскозорје душама које светле… Они су они који ткају мостове између слова… и срца… душа… да ми спајамо, сањамо, будемо, предајемо… разумемо… Јер, зарад њих и себе, гледајте, измишљајте и живите најлепше бајке… иако знате да их нема само лепих…
Maja Тодоровић, професор српског језика и културе