У жагору ужурбаног дана корак ми је зауставио звук телефона…Знак да је порука стигла није ме успорио у ходу… мада је мало теже било пронаћи телефон у ташни… Богорадала сам у себи због хиљаду ствари које непотребно носим и које су само правиле гужву у пренатрпаној торби ….али, у том тренутку то ми није помагало… Мали патуљак је еветуално могао да спасе ствар и дода ми толико тражени предмет, али је тога дана, изгледа, имао слободно време. Најзад нађох телефон и отворих поруку… За трен ништа нисам разумела: „ Наставнице, дали ће мо данас да имамо пробу?”… Био је то мој ученик Ј. … дивно дете…Овај пут, имао је озбиљан окршај са правописном нормом… Изгледа да није читао мој текст о писању речце ли, а није ни слуша на часу о писању глагола хтети у скраћеном облику… Реших, од нервирања нема ништа, поновићу…
„ Март, месец српског језика“… Добар почетак да неке језичке дилеме разрешимо… ако нећемо сада, када ћемо …
… хммм… ће мо… или… ћемо… питање је сад …
У српском језику не постоји облик ће мо. Једноставно, та реч не постоји. Нема значење.
Реч ЋЕМО је скраћени ( енклитички) облик помоћног глагола хтети у презенту, прво лице множине. Користи се за грађење будућег времена (футура I ) заједно са инфинитивом глагола који се мења ( о томе ћемо неки следећи пут…)
Глагол хтети, у скраћеном облику презента, у свим лицима једнине и множине , гласи :
Ја ћу Ми ћемо
Ти ћеш Ви ћете
Он ће Они ће
Ми ћемо причати приче, ви ћете бојити небо.
Неке речи траже да се одвоје… да би биле своје… и нешто значиле… а, неке добију значење тек када се саставе… Појединачно су само делић слагалице… тек када се уклопе, постану реч… слично као и са људима и њиховим мислима и осећањима… али, то је већ нека друга прича коју ћемо писати…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности