… Киша је упорно падала тих дана… Помислих да то није неко чудо за ово доба године… Неки сиви облаци су владали над градом… и у новинама је писало да опет крећу ратови, негде тамо…Земља се окреће у свом устаљеном кругу, колико видим… Као да се неко поигравао са њом… и нама… стављајући нас у неку чудну, стару фиоку… Као мала највише сам волела да откривам различита блага која су се налазила по фиокама у кући моје баке…Ту је одувек живео један невeроватан свет сећања који је мене мамио да се задубим у проучавање садржаја дрвених кутија. Било је ту старих дугмади, неких чудних парчића материјала… пожутелих писама са адресом за неке људе чија ми имена нису била позната… Послата неком ко се није записао на породичном стаблу моје породице… И увек ме је интригирала та тајанственост… Ко још чува туђа писма… Претурала сам из једне у другу фиоку…и увек нешто ново стављала на списак сачуваних ствари… Било је ту и фотографија, ко зна како заборављених и неспакованих у албум… Извлачила сам и бочице од старих парфема, већ истрошених, али сачуваног мириса… Још увек ми је тај траг бојио ноздрве… и намиришем га и данас … изненада… у неком смирају дана… шетњи улицом… Било је дивно имати такве фиоке… Мада сам код неких рођака, могу да се кладим, чула и изговорену варијанту фијока… али, не замерам им… Лако је проналазити грешке… а то није мој манир…
… хммм…фијока…или… фиока… питање је сад…
Правилно је само фиока.
Реч фиока пише се без гласа ј јер се сугласник ј никада не пише између самогласника и-о, осим када је део основе. Кутија у столу или ормару која се извлачи позната је под наведеним појмом. Неко је још назива и ладица, а за неке је и фиока.
Датив именице фиока гласи фиоци, а не фиоки.
Правилно је користити у деминутиву следећи облик ових речи: фиочица и фиокица.
…Фиоке мог живота нису увек сложене оним редом којим сам желела… Нити стоје тамо где ја хоћу… У њима је… понекад… превише ситница које ми и не требају више… Али, чувам их јер ме сентиментални увојци косе… остављени у наслеђе… вуку ка њима… На крају, битно је имати шта спаковати у фиоке сећања, па нека је и хаос, неред… сета… Негде сам прочитала да тугу не мораш срести… да би је препознао…нити мора бити твоја да би је имао… Зато је некада добро имати фиоку у којој можеш да видиш пар капи туге… Иначе, како би другачије могли ту да се сместе сви они осмеси, очи пуне свитаца… љубави… коју сам добијала… и… поклањала… заувек све то спаковавши у најважнију фиоку… да јој нико и ништа не нашкоди….
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности